Анали Правног факултета у Београду

47

О ПРАВНОМ РЕЖИМУ ОБЈЕКТА МЕБУНАРОДНОГ ПРАВА

богатстава, и у вези са загаБивањем (увијек остаје питање интерпретације, те питање да ли je такво ширење власти протуправно или није, али осхаје и чињеница да пракса ту тенденцију потврђује). Примјера, што ce риболовних зона чак до двјесто миља тиче, има доста и добро су познати, а било их je и прије доношења споменутих конвенција( 29 ), док у вези са загаВивавьем наводимо примјер недавно промулгираног канадског закона, којим je уведена заштитна зона од сто миља ширине( 30 ). Епиконтинентални nojac. Joui брже него што je то био случај с вањским појасом, настале су правые норме, којима je уређен правки режим епиконтиненталног појаса( 31 ), a које су данас садржане, првенствено, у Женевској конвенцији о епиконтиненталном појасу од 1958( 32 ). Том Конвенцијом државе су и уговорним правом нормирале протезање својих „суверених права ради истраживања и искоришћавања природних богатстава’' (чл. 2) на епиконтинентални појас, који je у чл. 1. дефиниран као: „а) морско дно и подземлзе подморских простора уз обалу, али изван територијалног мора, до дубине од 200 метара или, преко те границе, до точке гдје дубина воде над њима допушта искоришћивање природних богатстава споменутих простора; б) морско дно и подземље одговарајућих подморских простора уз обале отока.” Према томе, видимо, да je држава проширила своју власт на простор изван територијалног мора, додуше не захваћајући отворено море, него само дно и подземље испод њега, али не и без утјецаја на само отворено море. Успркос правилима исте Конвенције о томе да „права обалне државе на епиконтинентални nojac не дирају у правни положај вода над њим” (чл. 3) и да „истраживање епиконтиненталног појаса и искоришћивање тьегових природних богатстава не смије имати за посљедицу да неоправдано омета пловидбу, риболов или очуватье биолошких богатстава мора” (чл. 5), различити уреВаји, који се налазе у отвореном мору могу се постављати и постављају се. Уосталом, сама Конвенција то предвиВа, такођер у чл. 5, у којем се, меВу осталим, каже, да „обална држава има право да на епиконтиненталном појасу гради и одржава или држи у погону инсталације и друге уређаје потребив за његово истраживање и за искоришћивање његових природних богастава да око тих инсталација и уреВаја установи зоне сигурности”, да „бродови свих државних припадности морају поштивати те зоне”, те да су, уз извјесна ограничена, такве инсталације и уреВаји „подвршути власти обалне државе”. Уз остало, дошли смо тако до проблема умјетних отока, што смо га споменули у вези с отвореним морем, а и до норми, према ко ј има je њихово постојање правно допустиво( 33 ). Чшьеница да епиконтинентални појас представља сам за себе ново ширење државне власти у простору, није, меВутим, у вези с тим објектом, и једина релевантна за нашу основну тезу; постоји и друга, врло значајна, а та je, да већ постојећи правни поредак омогућује и

(29) В.: Andrassy, International Law and the Resources of the Sea, New York London 1970, сто. 47 и 48; Whiteman, op. cit., стр. 21—35.

(зо) Текст у International Legal Materials, 1970, 6p. 3, стр. 543—552.

(31) В. Andrassy, Егожонтинентални појас, Загреб 1951, стр. 16 и сл.

(32) P. T. 499, стр. 311 и сл.; Службени лист додатак, 1965, бр. 4, стр. 202—205.

(3*3) О неким проблемима везаним за правый режим егшконтиненталног појаса в. Whiteman, op. cit., стр. 842—903.