Анали Правног факултета у Београду

505

ПРАВО НА НАКНАДУ НЕИМОВИНСКЕ ШТЕТЕ

није тако безазлена околност што je његов ималац „само умро”! И може ли ce једно право досудити са образложењем да оно више нема сврхе али да би своју сврху било остварило да je било раније досуВено? Најзад, суд своје становиште образлаже тиме што je оштећеник, који je у току парнице умро, имао заступника у време смрти. По вьеговом правном схватагьу кад je оштећени за живота покренуо парницу за накнаду неимовинске штете, његова смрт у току спора нема значаја за остваривавье права на накнаду неимовинске штете ако je у спору имао заступника. Мислимо да су овде побркане две ствари сасвим различите по својој природи: наследивост или гашење права у случају смрти његовог субјекта и, друто питање, прекидање или непрекидање парнице услед смрти тужиоца. Питање о коме овде расправљамо материјалноправне je природе. За решење тога питагьа без значаја je да ли je оштећеник у тренутку своје смрти имао заступника или не. Одредба из чл. 201, тач. 1. Закона о парничном поступку нема то дејство да право које се хшаче гаси смрћу постаје наследиво ако je умрли у парници за остваривање тог права имао заступника, већ решава једно сасвим друто питање: да ли се у случају смрти имаоца права које je иначе наследиво, парница прекида или не. Пошто je реч о два различита питања и њихов меВусобни однос може бити различит: могуђе je да право прелази на наследнике а парница се наставља (то je случај кад je реч о наследивом праву а умрли je у парници имао заступника); могуће je да право прелази на наследнике али се парница прекида (реч je о наследивом праву али тужилац није имао заступника); могуће je да се право гаси а парница се прекида (реч je о ненаследивом праву било да je тужилац имао било да није имао заступника). 8. Правило по коме право на накнаду неимовинске штете утужењем од стране оштећеног постаје наследиво допушта, по самој хипотези, да спор за накнаду штете води и накнаду користи лице ко je ту штету није претрпело иако накнада може остварити своју сврху само у личности сштећеног. Оно, даље, допушта да накнаду користи лице које већ остварује право на накнаду неимовинске штете коју лично трпи услед смрти декујуса (наследници којима je истовремено признато право на накнаду неимовинске штете коју услед смрти декујуса лично трпе, разуме се, ако jeсмрт последица околности за коју je неко одговоран). Оно, најзад, допушта да спор за накнаду води у своје име лице које не само што није претрпело никакав бол лично него уопште не мора бити блиско умрломе: на пример, маћеха, која иначе нема право на накнаду неимовинске штете због смрти пасторка, у случају смрти (потоње, разуме се) и његовог оца а свог мужа, наслеђује право на накнаду неимовинске штете коју je њен муж претрпео због смрти свог сина, а евентуално (услед наследие трансмисије) и право на накнаду неимовинске штете коју je њен пасторак лично претрпео до своје смрти (ако се у овој хипотези уместо маћехе појавлгује мајка, она паралелно остварује три права: право на накнаду немовинске штете коју лично трпи, право на накнаду неимовинске штете коју je због смрти свог детета претрпео њен покојни муж и право на накнаду неимовинске штете коју je њен покојни син лично претрпео у интервалу између нанесене повреде и дана своје смрти!). Кад се као наследник појављује држава, она такоВе може водити спор за накнаду неимовинске штете