Анали Правног факултета у Београду

510

АН АЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ва. Скица у другој књизи најпре говори и о продаји, размена, продајном налогу, зајму и дару. То су уговори код којих се преноси својнна, код коjux се обавеза дужника састоји у dare. Затим следе; закуп, посуда (послуга), тј. уговори чија je основна престација пренос државине, praestare. Трећу групу чине уговори који повлаче за собом обавезу на неки рад (facere, non facere), а на крају су уговори који су или акцесорне природе (залога, јемство) или се ретко јавл>ају у правном промету. Овакав распоред материје je добар. Тако се зајам нашао иза продаје или уговара који су њена варијанта (трампа, цродајни налог). То je оправдано и полазећи од критеријума који Скипа усваја и с обзиром на важност овог уговора. По традицији зајам заузима важно место у законицима. Y примитивним правима негде се зајам помнгье чак и пре продаје (Закон XII таблица). Y скромним оквирима Хамурабијевог законнка једанаест чланова посвећено je зајму. То je последица рапшрености посла, невоља које су га пратиле и политичких сукоба због презадужности. Како каже Тацит: „Y стара времена, мање изопачена од наших, зајам je био најчешћн узрок зала, побуна и нереда” (*). И даыас je зајам један од најзначајнијих правних и економских трансакција. „Y комерцијализованом друштву кредит je готово исто толико важан колико и новац. То je у првом реду последица општег претварагьа готовине у банкирски депозит, тј. у зајмове” шппе Нузбаум( 2 ). 4. Аефиниција. План 499 као предмет зајма одреВује „новац или које друге заменљиве ствари”. То je традиционални став пореклом још из римског права ( 3 ). Овакав став напустио je Наполеонов Code Civil којн сматра да су предмет зајма не заменљиве, већ потрошне ствари les choses’qui se consomment par l’usage (чл. 1892, 1874). Y француској терминологии и сам назив посла указује на потрошност prêt de consommation, насупрот послузп prêt d’usage. Такав став следила су и друга законодавства: АГЗ (§ 983), Аргентински (§ 2240), Италијански ГЗ чл. из 1865 (чл. 1819), СГЗ (§ 593). Немачки БГБ вратио се римском појму заменљивих ствари (§ 607). Такво схватање, како видимо, преузима и Скица. Y пракси готово нскључиви предмет зајма су новац или које друге потрошне ствари. Предмет зајма прелази у својину дужника, он га троши и враћа исту количину исте врсте ствари. Y томе се зајам и разликује од послуге код које се узима непотрошыа ствар и иста та ствар враћа. Ипак теоретски je могуће замислити и зајам непотрошних замешьивих ствари. Међутим, потребно je учинити једну напомену. Ако се остане при оваквој формулацији, треба ускладити терминологкју нашег законодавства, јер неки прошгси као предмет зајма наводе потрошне ствари, што je последица традиције, утица ja АГЗ и СГЗ. Тако ппр. Кривични закокик у чл. 263 (зеленашки посао) помшье потрошне ствари.

(i) Annales, 6. 56.

(2) Nussbcum, Money in the Law, Brooklyn, 1950, стр. 141.

(3) Y трећој књизи Гајевих Институцнја стоји: Mutui datio in his rebus contingit quaz pondéré numero mensura constant. . . .