Анали Правног факултета у Београду

511

SAJAM Y СКИЦИ ЗА ЗАКОНИК О ОБЛИГАЦШАМА

5. Облик закљунења уговора. Из чл. 499 следи да се зајам закључује у консенсуалној форми. Тиме je напушхен традиционалан став, који. прихвата знатан број законодавства, а по коме je зајам реални уговор. Схватање да нема зајма док ствар није предана дужнику пореклом je из римског права. Овде je неформални, реални зајам био најпре посао између сродника и пријатеља. заснован на bona fides и без правке санкције. Промене у економском и моралном амбијенту довеле су до злоупотребе и потребе да се овакав посао санкционише. Излаз je нађен у примени принципа неоснованог обогайетьа, у кондикцијама ( 4 ). А а би се „дужник обогатио” потребна je предаја ствари. Такво решење преузела су готово сва европска законодавства у којима се захтева предаја ствари да би се уговор сматрао закљученим, иако je у њима напуштена ова тесна веза између зајма и неоснованог обогаћења. Нека су, као уступах консенсуализму, санкционисала и претходни неформални споразум као pactum de contrahendo (§ 893 АГЗ). Швајцарски законик о облигацијама прекинуо je са овом традициям и заменио реални уговор консенсуалним (чл. 184, 239, 253, 312, 427). А такво решенье преузела су и друга законодавства, измейу осталих и сва источноевропска ( 5 ). Требало би прихватити став чл. 499 Сгсицг по коме je зајам консенсуални уговор у коме не постоји истовременост престадије, већ обавезе заЈмодавцд претходе обавезама зајмопримца. 6. Номиналистички или металмстички принцип. Y среднем веку био je на снази „металистички” принцип. Због варирања квалнтета новца, обила разних монета у оптицлју, зајам je често валоризован у количини племенитог метала. Промене у вредности новца нису могле ићи на уштрб било повериоца било дужника. Први je, средином 16 века, напао овај принцип Димулен ( 6 ). Суштина овог принципа je да се за динар враћа динар, без обзира на промене у његовој унуграшњој вредности. Иако je данас, у време владавнне папирног новца, могућност депрецијације неограничена, номиналистички принцип je огаптеприхваћен. Неки друга став би поткопао националну валуту као мерило вредности и средство плаћања. Ипак je и у новијој историји изузетно бивало да je овај принцип у некој мери напуштан. Тако je у време незапамћене инфлације у Немачкој после I светског рата вршена „ревалоризација” зајма како би поверилац добио бар приближни ехсвивалект за оно што je дао на зајам. Занимљиво je да се и код, пас говори о потреби ревалоризације кредита, нарочито оних за станове и стамбену изградњу. План 504 Скице прописује да je дужник обавезан да враги „исту кончину ствари исте врсте и истог квалитета, као што су биле ствари које je добио у зајам”. Ако дужник треба да врати ствари исте каквойе, да ли то значи да Йе у случају опадања квалитета новца поверилац захтевати од

(4) Contra: Voci, La dottrina romana del contratto, Милан о , 1946 (по коме je било управо обрнуто неосновано обогаћење je санкционисано на тај начин mro се пошло од. идеја да je quasi ex mutuo cn вар код обогаћеног.

(5) Аргументе за и против видсти у: Станојевић, О неким проблемима уговора о зајму Y нашем граЬанском правцу. Архив за правне и друlптвене науке, 1964/3, стр. 210.