Анали Правног факултета у Београду

повериоца у погледу начина на који ће утрохпити ствари које су путем зајма постале његова својина. Ипак, у савременим условима све je чешћи случај да се странке у облигационом односу не налазе на противстављеним позицијама повериоца и дужника, већ су пре сарадшщи у заједничком подухвату. Имајућн ово у виду сматрамо оправданим став чл. 508 Скицг који даје могућност повериоцу да контролише коришћење наменског зајма и да захтева да лгу се зајам одмах врати ако je употреблен у неку другу сврху. И. Зајам и icynonpodaja; враћање зајма у другим стваршш. Веза нзмеђу зајма и продаје, нарочито у историји права, веома су тесне. Nekcum старог римског права, чије су укидаље плебејци поздравили као „почетак једне нове слободе”, по свој прилнци није био ништа друго до условно и орочено продавагье самогдужннка. (“> Y грчком праву зајам уз реално обезбеђење закључиван je као продаја са правом откупа а слично je и са римском фидуцијом. Y средњем веку продаја служи за изигравање забрана камата. Сам израз „зеленашење” настао je од куповине „на зелено”. Европски зеленаши су преузели од арапских тзв. мохатру, која се састоји из две фиктивне купопродаје. Најпре купац, уствари дужник, купи неку ствар за 10 златника које ће платити кроз годину дана. Како je нему потребан новац, он ову исту ствар препрода трговцу од кога je и кушю за осам златника које одмах добпја. Тако je добио осам, за ко je кроз годину дана треба да врати десет вишак од два златника je уствари камата. Члан 505 Скице говори о случају када се даје натурални зајам, а уговори враћање у новцу. Тада се износ дуга у новцу одређује према вредности које су ствари имале у месту и у време предаје зајмопримцу. Могућа су три решена овог питагьа: време и место закључења уговора, време и место предаје ствари, време и место исггуњења обавезе зајмопримца ( 13 ). Ниједно од ових решена неће сасвим онемогућити runeкулације. Скица je, како видимо, прихватила друго решење. Тиме je, ако ништа друго, бар постигнута једнообразност у складу са „номиналистичким" пршщипом. Као што je дужник дужан вратити ону суму новца коју je примио, без обзира на касније промене у њеној вредности, тако се и у натуралном зајму који се враћа новцем, вредност ствари процењује према месту и времену њихове предаје дужнику не узимају се у обдир накнадне промене у њиховој цени. Овај случај (давање заменљивих ствари и враћање новца) Скица квалификује као зајам. Став 3 чл. 505 такође сматра зајмом уговор у коме се дају генеричне ствари, па се не могу вратити ствари исте врсте и квалнтета, већ њихов еквивалент у новцу. Неке сличне операције, међутии, не сматрају се зајмом. Таква je, примера ради, продаја у којој цена треба

(12) Вите о томе: Станојевић, О порсклу нексума, Аналн, 1965/3 —4, стр. 371 и сл.

(13) За одређивање вредности ствари према месту и закл>учен>у уговора говорила би примена аналогије са продајом. Y време уговарања странке нмају на уму вредност ствари hic et пипс. Такође би се могао навести и принцип да обавезе треба да буду јасне и одређене. Одређивање вредности према месту и времену исплате било би у складу са настојањем да се ревалоризују обавезе у складу са промењеном вредношћу тако да пиједна од странака чепретрпи nixeiy.

514

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА