Анали Правног факултета у Београду

518

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Тако je А. Групче 1967. године писао на основу не нарочито обухвахне анкете да се код нас углавном не наплаћују камате из зајма између приватних лица ( 18 ). Али je било и друкчијих гледишта ( 19 ). И законодавство je било неодлучно. Уредба о макснмирању каматних стопа из 1946. (Службени лист ФНРЈ 46/1946) дозволавала je приватним поверноцима да могу узимати 4% годиппье на име интереса. Али следећи пропис, Уредбе о максимиратьу каматних стопа из 1948. (Сл. лист ФНРЈ 71/1948), у чл. 1 je дозвољавао узимање камата само државним кредитним предузећима и задружним организацијама и то највихпе 6% годишгье. Став други истог члана je гласно: „Кредитиран>е новцем уз наплату камата од стране било код другог забрањује се". После чехири године донета je нова уредба (Сл. лист ФНРЈ 25/1952) која je поновила члан 1. Уредбе из 1948, али без изричите забрана коју je садржао став 2. Било je недоумица у погледу значења ових прописа. Они говоре о колебаньу законодавца, али нема сумње да тумачени сами за себе они не дозвољавају узимање камата из зајмова измеЬу грађанал Иако je испуштена изричита забрана, ипак Уредба из 1952. јасно каже да се само овлашћени субјекти привредног права могу бавити кредитиратьем уз наплату интереса. Па ипак, иако није изричито укинут, овај пропис je прећутно, једннм заобилазним начином ставлен ван снаге. Уредба о порезу на доходак из 1953. (Сл. лист ФНРЈ 56/1953) међу приходе грађана убраја и камате. То je још увек могло да се односи на камате из штедних улога, како je примећено ( 20 ). Али Уредба из 1954. (Сл. лист ФНРЈ 55/1956) није оставлала места двоумлењу, јер изричито говори о каматама из зајма. Додајмо овоме и чл. 263 Кривичыог закона који гласи: ,До даје новац или друге потрошне стварк на зајам и притом уговори несразмерну имовинску корист...” Кажњиво je како видимо ушварањс несразмерне користи, а умерена добит, бар са гледишта кривичног права, не би се могла сматрати недозвољеном. Иако je чудан начин на који je камата из зајма легализована у нас, судови се држе овог и дозвољавају умереыу, можда чак и прениску каматну стопу из зајмова измеЬу приватшгх лица. 16. Начин регуписања камата. Скица, осим у чл. 500, не говори о каматама у оквиру прописа који регулишу зајам. О каматама je реч у оделку IV другог дела под називом „законска камата” и у глави II четвртсг дела: „уговорна камата”. Оправдано je што аутор Скице није регулисао камате у оделку који je посвећен зај.му. Као што ни зеленашење није више исклучиво везаио за зајам, тако и камата није више само атрибут зајма. Она je пропратна појава готово свих новчаних потраживања. Када се дугује новац, према чл. 223, дугује се камата због дощье, макар и да није изричито уговорена. Забрањују камате углавном неке муслиманске земле, држейи се Корана, али je тај став све ређи (Мароко, бивша турска Мецела).

(18) Групче, Заем со интерес мегу приватни лица, Преглед, Скопје, 1951.

(io) ЈЗорђсвић, Зајам са каматом између приватних лица, Аналп, 1955/2.

(20) Ibidem.