Анали Правног факултета у Београду

519

3AJAM Y СКИЦИ ЗА ЗАКОНИК О ОБЛИГАЦИЈАМА

Потпуна слобода уговарања интереса последица je либерализма, као и околности да су откривени, или се бар мислило да су откривени, закони који регулшпу величину каната. „Државни закони о зеленаштву имају онолико уплива на снаге које одређују канату, колико би ефекта имали слични закони, покушавајући да ограниче или контролишу плиму и осеку океана” писао je двадесетих година овог века Рајан ( м ). И у Србији XIX века нашле су одјека идеје „манчестерске школе либерализма”. Тако je члан Касационог суда, А. Јовановић, писао да „странкама треба оставити на вољу и дозволити им да се за величину интереса погађају тако исто, као што чине и у другим уговорима” (-). Док je у прошлом веку овакав став имао много присталгща не само међу теоретичарима, већ и законодавцима, данас су ретке земље које бар у некој мери не контролишу интересне стопе. Тако je у Енглеској донет 1900 г. Money Lender’s Act који овлаШћује судију да преиспита трансакцију ако je уговорен претеран интерес ( excessive inieres). Као такав je нпр. оцегьен интерес од 48% годшшье ( 23 ). V Франдуској je најављен закон који ће одредити каматяе стопе, али до данас, колико je познато, није допет. Једино je забраљен анатоцизам. Како je очигледно да ниједан од ова два екстрема (потпуна забрана и пуна слобода каматајније за нас прихватљив, задржаћемо се на начикима на који je регулисан интерес у оним правима која допуштају ограничену каматну стопу. Нека законодавства праве разлику између зајмова водећи рачуна о степену ризика (зајам са залогом или без гье) о субјектима у уговору (трговачки и нетрговачки зајмови), величиии зајма и другим околностима (смрт дужника, банкрот). Француски закони из 1807, који je касније аброгиран, ограничио je каматну crony на 5% у цивилној и 6% у трговачкој материји. Године 1886. укинута су ограничења за комерцијални кредит, док су за обичне зајмове ограничења остала још неко време на снази. Сличну разлику правно je и АГЗ (§ 995, који није више на снази). Разлика између комерцијалних и цивилних зајмова има оправдања. Трговачки зајмови су по правилу продуктивни, у њима учествују људи чија професија изискује већу упућеност и више опрезности, тако да теже могу бити плен зеленаша. У САД се полази од једне сличне разлике, али су решења супротна. Овде постоје мали и велики зајмови, што се донекле поклапа са поделом на иивилне и трговачке. Различите државе у оквиру САД прописују разне максималие каматне стопе за мале зајмове, оне ce крећу од 1 до 10% месечно. To je више од onora што се узима у великим зајмовима. И овакЕо решење има онравдања. Законодавства која предвиђају мање каматне стопе за потрошне, цивилне зајмове, руковођена су пре добрим намерама, него реализмом. Нема сумње да камате теже падају дужнику који lie позајмљено потрошити и тим поводом неће произвести нова добра. Али кредитори радије поверавају свој новац трговцу, него оном за кога није

(21) Ryon, Usury and Usury Laws, Boston, 1924., стр. 9. (22) В Право, 1885, стр. 177—178. Са оваквим ставом полемисао je М. Весиић у чланку објављеном у Праву, 1886, стр. 243—251.

(23) В. Nussbaum, и, д. стр, 163.