Анали Правног факултета у Београду

522

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Y сваком случају овај проблем пре спада у домен интерпретацијс, него нормативно! регулнсавьа тако да у Скици и није потребно више рећи од оног што je речено, а став je теорије и суда за какво ће се решетье определяти. Према чл. 319 Скице максимална каматна стопа износи 8%, ако надлежни орган није предвидео шта друго. Ако je камата дугована, али није одређена њена висина, онда износи 6%. Га се стопа примењује и онда када плаћање интереса није уговорено, али се подразумева, као што je случај са зајмовима у привреди (чл. 500). Законско одређивање каматне стопе показало je много недостатака. Додуше оно има и извесне предности: постојаност, извесност. Осим тога, у редовним привредним прпликама, упркос географскнх и временских растојања, камате су сс обично кретале око истих износа. Тако je ЈустинијаiiOßo законодавство прописивало редовне каматне стопе од б до 12%, што не одудара много од величина ко je предвиђају савремена законодавства. Ипак, нарочито у условима привредне нестабплности, веома je тешко уиапред прописати меру која би била разумна, одредйти границу која о,дваја нормално обештећење од зеленашког искоришћавања туВе невоље. Познато je да je динар само у једној години губио на вредноти по 27 и 40%. Y већини земаља прописи о максималним каматним стопама или су „мртво слово на папиру” или су подложыи честим ревизијама. Y Гугославији je од ослобођења донето на десетине прописа о каматама. Камата из креднтних операција у пракси већ данас превазилазн максимуме које предвиђа Скица. Банке на орочена средства нуде веће камате, неке одобравају додатну камату због депрецијације (Сплитска банка). Једно предузеће, фабрика керамичких плочица „Тоза Марковић”, нудило je 10% интереса на уложена средства за њену реконструкцију. Отуда смо миигљења да би регулисање камата требало ставнти на еластичнију основу. Још би у приватним зајмовима овакав начин регулисања могао да опстане. Наше право не мора да иде наруку приватним кредиторима и капиталисању личних новчаних средстава, иако и ту могу настати нежељене последние ако се право опасно удали од онога што живот лахтева, ако закон забрани, како Французи кажу: ce que la nature des choses rend nécessaire. Али крутост закона привреда теже подноси. И у нашем законодавству било je извесних настојања на „динамизирању” критеријума. Тако je Закон о банкарским и кредитним пословима из 1956. (Сл. лист СФРЈ 12/1965) овластио Савезну скупштину и СИВ да доносе одлуке о максималној каматној стопи за разне врсте кредита. Било je мишљења да се на зајмове између приватних лица могу применити каматне стопе које плаћају банке на штедне улоге ( 30 ). И сама Скица у чл 319 предвиВа могућност да „надлежни орган” може предвидети и друге величине каматних стопа. То се односи на максималне каматне стопе. За друге две величине (затезне камате и камате које су дуговане a није одређена висина), правило je ришдннје: одсгупање je могуће, али je потребно да га закон одреди. Мишљења смо да би требало предвидети могућност ревизије не

(зо) Hopbcßnh, н. д. стр. 213; Групче, н. д. стр. 5. Критика њиховшс аргумената: Станојевић, и. д. (Зајам и камате игд.) стр. 284—285.