Анали Правног факултета у Београду

529

VENIRE CONTRA FACTUM PROPRIUM

И само накнадно остварење права може да доВе у противуречност са раннјпм понашањем и да се услед тога не може више вршити. Опет се наш суд не позива на venire contra factum proprium, али ова идеја je прећутно садржана у образложењу пресуде: „Првостепени суд утврдио je међу-пресудом да je тужиочева рекламација на квалитет испоручене робе од априла 1958. благовремена. Сматрао je утврђеним; да je тужени спорне дифузоре испоручио тужиоцу у току фебруара 1957; да je према условима продаје тужени као продавац јамчио тужиоцу као наручиоцу за исправну израду, употребљени материјал и рад за време од 6 месеци од дана када се уређај стави у погон, а ако се уреВај не стави у погон у року од 15 дана након извршене испоруке односно извршене монтаже да јемство траје 6 месеци од испоруке и извршене монтаже односно завршене испоруке; да из тога следи будући да je и сам тужилац признао да je jодну батерију од 6 днфузора ставио делимично у погон у априлу 1957. да би туженикова обавеза по основу јемства у сваком случају престала пре априла 1958. када je тужилац по свом властитом признању, први пут рекламирао туженом уочене квалитативне недостатке; да je стога, туженик имао основа да тужиочеву рекламацију одмах одбије, али он то није учинио; да из изведеног доказног поступка несумњиво произилази да je тужени узео у разматрање тужиочеву рекламацију на квалитет испоручених дифузора и да je у ту сврху слао своје представнике тужиоцу ради испитивања разлога због којих je дошло до прскања дифузора, тражио да му се достави комад материјала са места прскања и, на крају, да му се доставе три дифузора ради испитивања узрока прскања; да тужени читаво то време није тужиоца обавестио да je рекламација прекасно поднешена, него je без шсакве ограде предузимао мере да се недостаци уклоне, а приговор неблаговремености je истекао тек онда када je видео да се дифузори више не могу поправити. Код таквог стања ствари суд сматра да je туженик конклудентним радиьама прихватио тужиочеву рекламацију као благовремену, па да сада у поступку неосновано оспорава благовременост те рекламације. Врховни привредни суд одбио je жалбу туженог. Разлози за одбијање су следећи: првостепени суд, на основу резултата расправе, нашао je да je туженик узео у разматрање тужиочеву рекламацију на квалитет испоручених дифузора и да je у ту сврху слао своје представнике и стручњаке тужиоцу ради испитивања узрока због којих je дошло до прскања дифузора, да je тражио да му не достави комад материјала са места прскања, и, на крају, да му се доставе три дифузора ради испитивагьа узрока прскања. Међутим, кроз читаво то време тужени није тужиоца обавестио да je рекламација прекасно поднешена, него je без икакве ограде предузео мере да се недостачи уклоне. Приговор неблаговремености истакао je тек онда када je видео да се дифузори не могу више поправити. Стога je првостепени суд правилно одлучио да je тужени прихватио тужиочеву рекламацију као благовремену.” (Пресуда Врховног привредног суда, Сл. 280/60 од 28. 111 1960.(5).

(5) Пресуда је објављена у Информаторовом приручнику за кадровг ~Промет робе и услуга”, Загреб, 1970, стр. 196.