Анали Правног факултета у Београду

530

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Нико не може да остварује своје право у противуречности са сводим ранијим понашањем. Y цитираној пресуди, туженик je, како исправно примећује суд, „конку дентном радњом” прихватио тужиочеву рекламацију, која je иначе била неблаговремена, па се зато касније не може позпвати да je рекламација неблаговремено поднета. Овакав неочекиванн „salto mortale”, када je већ тужилац сматрао из објективног понашања туженог, да je његова рекламација на квалитет дифузора прихваћена, представља повреду начела савесности и поштења у промету и не може се толерисати. Интерес промета не дозвољава protestatio facto contraria и од сваког учесника у промету се очекује да своје радње процењује сходно савесном и у промету уобичајеном тумачењу. Y конкретном случају туженик je дужан да сноси последице свог прохивуречног понашагьа. „Ако продавац, пошто je примио приговор, пошаље купцу свог представника ради испитивања оправданости поднесених приговора, има се узети да се продавац тиме одрекао права да пббија приговоре због неблаговремености” (пресуда Врховног привредног суда, Сл. XI 1961). „Ако je рок за стављање приговора на квалитет одређен уговором, а купац после тога поднесе приговоре и продавац их прихвати, продавац се не може позивати на уговорену одредбу о року за подношење приговора нити се у том случају може узети да je роба преузета без приговора” (Решение Врховног привредног суда, Сл. Странци од које се у нормалним случајевима код правног односа очекује заузимање става или саопштења (овде стављање приговора неблаговремености извршене рекламације), a која пропусти да се изјасни, може се ставити приговор преваре, ако касније постави захтев супротно савесности и поштењу, са којим се више не рачуна (прихватање неблаговремене рекламације на квалитет испоручене робе). „Ако се продавац упустио у испитивање основаности неблаговремених приговора на квалитет и квантитет, не приговарајући том приликом њиховој неблаговремености, има се сматрати да се продавац прећутно одрекао приговора њихове неблаговремености, те приговор неблаговремености не може накладно истицати”' (Пресуда Вишег привредног суда у Београду Сл-2252/68. од 12. I 1969. год.( 6 ). Аужник који je савесно свог повериоца одвраћао од вршења права, не може се касније позивати да проверилац право не може да врши, пошто се определио за друкчији начин вршења, захваљујући преварном понашању дужника. Такво понашање дужника представља venire contra factor proprium и противно je начелу савесности и поштења: „Кад продавац купцу који je запао у доцњу са преузимањем робе и исплатом куповне цене, остави накнадни рок за испуњење обавезе и нотифицира да ће по безуспешном протеку рока одустати од уговора, продати робу трећем и тражити исплату разлике у ценама, и кад купац да би то осујетио, јави продавцу да ће послати представника и тиме доведе у заблуду да ће испуыити уговор, али га не пошаље, вала узети да je купац у односу према продавцу поступио противно начелу поштења и савесности кога се странке морају придржавати у промету робом. Стога, кад продавац после тога за-

(0) Бнлтен правних становишта Brauet привредног суда, Београд, 1970, стр. 18.