Анали Правног факултета у Београду

531

VENIRE CONTRA FACTUM PROPRIUM

тражи испуњење уговора, не може купац са успехом истаћи приговор да продавад не може тражити испуњене уговора, јер да je већ дефинитивно и неопозиво изабрао право из опште узансе бр. 209; примена те узансе у овохм случају найме произвела би последице противне том начелу” (пресуда Врховног привредног суда Сл-970/65. од 15. октобра 1965.( 7 ). „Ако продавал врати примљену капару купцу и овај без приговора прими, онда се има сматрати да je овом радњом уговор о куповини и продаји раскинут и продавал после тога не може тражити извршење уговора” (Пресуда Врховног суда Србије рање продавца, по враћеној капари, на испуњење уговора, пошто je већ створио својим понашагьем уверење да друга Странка Схматра уговор раскинутим, представља venire contra factum proprium, и таквом се лицу не може пружити заштита његовом садашњем захтеву, а да се не повреди нацело савесности и поштења. Врло интересантан случај повреде начела савесности и поштења због противуречног понашања једне странке уговорнице расправљао je Општински суд у Чачку у пресуди П. бр. 616/70. од 9. XII 1970. Чшьенично стане je следеће: Уговором о купопродаји купац je купио једну њиву површине 40 ари по цени од 4.000. динара по једном ару на месту зв. „Трсињача” 1959. године и добио je у државину, Продавац ове њиве je исту наеле дно од свог покојног оца, али деоба имовине оставиоца меВу наследницима није вршена, већ je постојао привремени споразум измеВу њих ко ће који део ове имовине користити, тако да je продавац продао њиву ко ja представља његов наследии део према привременом споразуму измеВу наследника. Y уговору о купопродаји био je садржан и раскидан услов да уколико браћа и сестре продавца при коначној расподели заоставштине не би пристали да дају њиву ко ja се овим уговором продаје, уговор се раскида и купац je дужан да je врати продавцу уз повраћај куповне цене, с тим што накнаду за коришћење земљишта продавац не може тражити. Продавал je у преговорима око закључења уговора усмено обећао да ће у случају наступања раскидног услова, купцу дати у замену друго земљиште, које он буде добио на име коначне деобе. Када je деоба извршена, продавал je на име свог дела добио друго земљиште а не оно које je продао, тако да je купац тужбом захтевао да му се то друго земљиште преда и пренесе у својину. Суд je одбио овај тужбени захтев, а по противтужби продавца нашао да je испуњен раскидани услов из уговора о купопродајн и обавезао купца да продавцу врати земљиште које je држао на основу уговора о купопродаји, пошто je уговор раскинут. Образлажући овакав свој став, суд je истакао; „Суд je разматрао приговоре тужиоца у погледу предмета уговора закљученог измеВу странака, приговор да се тужилац споразумео са тужиљом накнадно да му тужила уступи ма које друго земљиште ко je буде добила по деоби измеВу странака, приговор да je тужила примила новац и од прибавленог новца купила земљиште у П. где живи у истој површини као и спорно землиште, па je нашао да ови приговори нису од утицаја на одлуку суда у погледу захтева тужиоца. Тачно je да землиште ко je тужилац сада тужбом тражи по свом педолошком

(?) Билтен судске праксе Врховног привредног суда, бр. 1/1966, Београд, стр. I—2.