Анали Правног факултета у Београду

ства. Из свега овога видљиво je да je тужилац Р. А- оштећен будући да за износ купопродајне цене који je исплатио тужиљи сада не може купити земљиште исте површине. Међутим, до свега овога дошло je без кривиде тужене Љ Б. пошто су узрок инфлационе тенденције у привреди. Уколико je, пак, и тужена Љ. Б. допринела да тужилац буде оштећен странке су власне да у посебном спору своје имовинске односе реше, односно тужилац je власан да тражи накнаду штете и повраћај купопродајне цене.” Задржаћемо се мало на поменутом образложењу, пошто се са њим не можемо сложити из више разлога. Прво, суд сматра да je без икаквог утицаја чшьеница да су странке у току преговора, будући да су могле да рачунају да коначыом деобом, њива која je предмет уговора о купопродаји, може припасти и неком другом санаследнику, а не продавцу, усмено уговориле да ће, кад наступи тај раскидни услов, продавац купцу на место продате њиве дати оно земљиште које му припадне као наследии део. По мишљењу суда, ово усмено обећање продавца je без икаквог дејства, пошто о томе није склошьен писмени уговор сходно чл. 9. Закона о промету земљишта и зграда. Чшьеница да je за промет непокретности потребна писмена форма и да je то форма ad solemnitatem, још не значи да ће уговор који се закључује у непрописаној форми остати без правног дејства. У изузетним слуачајевима, начело савесности и поштења захтева да се одступи од прописане форме и да уговор произведе жељено дејство. Строго поштовање форме могло би да доведе до тешке неправде и до резултата који одговарају несавесној странци, која je и поред преваре, уместо казне за себе извукла одре Вену корист. Сигнирано je да се понашање продавца у конкретном случају, који je усмено обећао дати у замену друго земљиште ако наступи раскидани услов, не може оквалификовати да je у духу начела савесности и поштења. Но, оставимо по страни питање да ли je усменим споразумом странака о давању другог земљишта, за случај да први уговор о купопродаји буде раскинут због настанка предвиВеног услова, пуноважан или не. За нас je много интересантније друго питање, да ли je раскидни услов наступио и да ли продавац, позивајући се на њега, може да захтева повраћај продатог земљишта, као што je суд пресудио? Одмах се поставља питање шта je урадила странка која je за себе стиггулисала раскидан услов до момента настанка услова? Од нье се с правом може очекивати да својим понашањем не утиче на иастанак услова. Бар толико мора имати обзира према свом другом сауговорнику, сходно начелу савесности и поштеиа, ко je je основни принцип у уговорном односу. Конкретно, у нашем случају, продавац се није појавио на рочишту о деоби заоставштине, да тамо покуша, да од санаследника коначно добије део, кога je на основу привремене деобе отуВио купцу. Аодуше, каже суд, он о том рочишту није знао, али се касније сагласио са деобом, по којој му припада друга парцела а не она коју je продао. Интересантно je истаћи, да су његова браћа и сестре, инсистирале да одбију баш земљиште за које су знале да je већ продато. Читаву ову комбинацију оствареиа раскидног услова, уз потпуну апстиненцију продавца, а велико ангажовање „сумњиве породице” плаћа искључиво купац који je изигран, пошто мора да врати земљиште, ко je више, са добијеном куповном ценом, исте површине на другом месту не може прибавит, jep je за неколико го-

533

VENIRE CONTRA FACTUM PROPRIUM