Анали Правног факултета у Београду

534

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

дина, колико je прошло од закључења уговора, цена земљишта знатно скопила. По резоновагьу суда, до тога je дошло без кривице тужене, искључиво „због инфлащшних тендендија у привреди." Међухим, очигледно je да je продавац својим поступцима „допринео” да настане раскидни услов и да се ослободи уговора, па je његов садашњи захтев, у флагрантној противуречности са његовим ранијим понашањем. Нико не сме из свог противправног понашања на штету другога да за себе извлачи користи, јер такво понашање вређа начало савесности и поштења. Управо због те повреде суд je требало да фиыгира да услов није настушю и да продавац не може изаћи из уговора. То што je његова чинидба пренос права својине на купца, касније постала правно немогућа, пошто je предмет уговора о купопродаји додељен другом лицу, може само утицати на његову одговорност према купцу, коме у сваком случају треба не само вратити куповну цену, већ га ставити у позицију да може прибавити друго земљиште исте површине. Y сваком случају наведена судока одлука не даје адекватно решење, нити доприноси поштовању узајамних интереса и обзира који морају владати у промету измеБу страна утоворница по начелу савесности и поштеиьа. Ризлер je покушао да систематизује све случајеве противречног понашагьа, како би судији и без постојања једне опште дефиниције овог института, олакшао посао око индентификовања конкретног супротстављања једног понашања начелу савесности и поштења. Он je нздвојио пет различитих ситуација: 1) Ако je ограничено пословно способна странка закључила један посао и тај посао je извршен, a њена се чинидба не може више вратити, н може друга странка која je чинидбу примила да се касније позива на непуноважност уговора. 2) .Ако се једно лице сопственом одлуком вршећи правку моћ, одлучило на одређено правно стање, оно се самим тим одрекло друкчијег правног обликовања, ко je je иначе било могуће. 3) Лице које je наступало као носилац одреВеног правног положаја, мора тако створени привид, да му тај правни положај припада, да одржн према Лlщу које je у то веровало. 4) Правни субјект мора да сноси ризик који je скопчан са одреБепим правним положајем, пошто je овакво стање проузроковано гьеговим радњама. Свако je одговоран за своју аферу утицаја, дејства и поступања, за свој сопствени ризик и при томе се доследно мора остати. 5) Нико се не може позивати на то да je његова сопствена радња, са којом je дошао у противуречност, противна добрим обичајима. Ризлерово набрајање није такстативно, тако да постоје и друга случајеви venire contra factum proprium. На пример, ако неко подигне приговор застарелости, мада je својим понашањем довео до застарелости, тиме што je повериоца одвраћао од благовременог постављања захтева, таквим позивањем на застарелост вреБа начело савесности и поштења, зато што je садашње понашање странке у супротности са њеним ранијим понашањем. Иначе, позивање на застарелост само по себи не може никад бита