Анали Правног факултета у Београду

535

VENIRE CONTRA FACTUM PROPRIUM

противно савесности и поштењу, ако je потраживање неспорно и дужник зна да оно постоји( 8 ). Venire contra factum proprium постоји и у случају ако једно лице захтева чинидбу коју он мора одмах да врати. Реч je о познатом принципу који je важно у римском праву: „dolo facit, qui petit, quod (statim) redditurus, esset”. Код компезације ce може ставити приговор недозвољеног вршења права, ако једно лице захтева оно што ће морати да врати. Ако се нетто тражи на основу апстрактно правног посла, што ће се одмах морати да врати по основу доспелог каузалог правног посла (у односу на меницу, акредитив), не може захтевати испуњење оно лице ко je ће бити дужно да надокнади штету друтој страни која je настала испуњењем. Ако титулар права дуже времена без противљења подноси радње које вређају гьегово право, обавезан je да повредиоца опомене, пре него што подигне захтев за накнаду штете. На пример, недопуштени отказ од стране закуподавца без претходне опомене закупца, ако je он поновл>ене пропусте закупца толерисао. Вршење права прече куповине није више допуштено, ако je овлашћено лице при сазнању за закл>учење уговора са другим лицем, својим радгьама дало повода да неће вршити своје право, или ако он ћути упркос сазнања за закључење уговора са другим лицем, уместо да обавезном лицу стави до знања да он хоће да заюъучи уговор. Било je покушаја да се venire contra factum proprium посебно нормира. Такав предлог потекао je од Хајлфрома (Heilfrom-a),( 9 ): „Обавезно лице може да се супростави вршењу права које je према сопственом понашању иди по изјави овлашћеног лица противно савесности и поштењу.” Али уместо круге дефиниције судској пракси су остављене одрешене руке да у сваком конкретном случају одлучује кад постоји повреда начела савесности и поштења због venire contra factum proprium. По овом питању наша судска пракса тек треба да каже своју реч.

Ар

Арагољуб Стојановић

РЕЗЮМЕ Venire contra factum proprium Исходя из того, что и у нас начало доброй совести и намерения является одним из основных начал, необходимых при заключении сделки и что наша судебная практика все чаще ссылается на узансном. 3, в котором данное начелс зафиксировано в форме генеральной оговорки, следует конкретно определить группы случаев, когда наступает их нарушение. Одним из таквих случаев является „venire contra factum proprium”. Нарушение

(8) Говорсћи о случајевима када je приговор застарелости недозволен јер представл>а акт злоупотребе права, Gaebel: Die Unzulässigkeit der Einrede der Verjährung, Diss. Köln, 1948, стр. 30. je све такве случајеве систематисао на следећи начин: преювори око вансудског намирења захтеза у пајразлнчитијим формами, давање умирујућих изјава дужника или одговарајуће понашање дужника, умировл>ене спорове узајамном сагласношћу са одређеним цил.см, дуже манифестовагье спремности на испуњсње.

(9) Héilfrom: Lehrbuch des Bürgert Rechts, Bd. 11, 3. Auf!., 1905, § 7 Anin. 3).