Анали Правног факултета у Београду

589

КОНТРОЛА 01Ш1ТИХ УСЛОВА ОСИГУРАРЬА

Правка природа уговора о осигурању као оправдање за интервенцију државе у односима осигурања. Давно je запажено да je посао осигурана уговор алеаторне природе, где осигураник као противпрестацију уплаћеним премијама добија само у изглед исплату извесне суме новца, ако се и када се оствари предвиђени догађај. Друга страна, осигурач, пружа обећање да ће у тим условима исплатити накнаду из осигурана, али осигураник нема могућности да утврди да ли je то обећање у сразмери са ценом коју он плаћа. То je већ био довољан разлог за интервенцију државе у односима осигурања ради заштите осигураника. Међутим, ово схватање посла осигурања je временом еволуирало и захваљујући техничкој организацији осигурана и научним методима којима ce ствара ризична заједнида и образује осигуравајући фонд, дошло се до тога да je осигуран>е, како истину проф. Перић и Бартош, „престало да буде проста опклада да ли ће случај наступити, већ и распоред случајева по временском размаку њиховог наступања". Међутим, државна интервенција je касније добила подстицај због других околности које показују даљу еволудију уговора о осигурању; овај посао je „престао да буде само потпуно приватан уговор измеВу осигурача и осигураника (већ) се он претворио у једну согшјалну установу међусобног осшурања и поверавана капитала за његову исплату”. И даље, уговор о осигурању je ушао y ред уговора који се одликују нужношћу, те ce отуда „осигурање диже на степен јавне службе .., a уколико je осигурање прелазило y јавну службу, утолико je држава с правом и по дужности, морала да интервенише и у погледу садржине уговора о осигурању. „Ова интервендија се огледала у прописивању императивних или прохибитивних норми. Y нашем данашњем позитивном праву осигурање je такође подигнуто на степен јавне службе. Према Основном закону о осигурању и осигуравајућим организацијама, од 1967. год. (у даљем тексту: Основни закон), „Осигурање je делатност од посебног друштвеног интереса” (чл. 3( 2 ) ). Ово начело Основни закон проводи кроз низ својих одредаба организационог карактера. Поред тога, неке одредбе које се односе на уговор о осигурану као: ниигтавост уговора о осигурању ако je у тренутку његовог закључења осигурани случај већ наступио или je његово наступање извесно, а то je осигураник знао или морао знати (чл. 71.); обавеза осигуравајућег завода да преда осигуранику правила односно опште услове при закључивању уговора (чл. 65( 3 ) ); ништавост одредаба уговора о губитку права из осигурања због пропуштања подношена пријаве штете или непредузимана заштитних мера (чл. 70.); императивног су карактера и очигледна им je сврха заштита осигураника. Правка природа општих услова осигурања и контрола при њиховом доношењу. Посао осигурања je за осигураника по правилу сложен правки посао; права и обавезе одређују се уговорним клаузулама које формулише осигурач и које се редовно изражавају уско стручним терминима, не увек довољно разумљивим осигуранику. Отуда постоји опасиост уношена „леонинских клаузула” у уговор о осигурану. То ипак не утиче на нихову правну природу ко ja указује да су општи услови саставни део уговора о осигурану. Y нашем праву више нема о томе дилеме. То je схва-