Анали Правног факултета у Београду

727

СУДСКА ПРАКСА

нака примена чл. 184, ст. 1. ОЗПО када су у питаньу ствари из пензијског стажа. Тужилац je у року из чл. 184, ст. 1. ОЗПО ставио захтев да му се на основу изјава сведока по основу радног односа утврди у стаж осигурана одређени временски периоди а у ефективном трајању по чл. 146. ОЗПО време проведено ван радног односа од 1. 6. 1942. до 1. 10. 1944. године. По истеку горњег рока а пре доношења решења у првом степену тужилац je изменио захтев утолико што je тражио да се сада у посебан стаж у двоструком трајању по основу учешћа у НОБ-у утврди време од октобра 1943,до 30. 9. 1944. године. Захтев за посебан стаж по чл. 140. ОЗПО расправљен je по чл. 184, ст. 1. овог закона и чл. 125. ст. 2. ЗУП оценивши да je реч о новом а не измененом захтеву jep се заснива на другојачијем, а не на. битно истом чшьеничном стану. Пресудом Y бр. 11548/71 суд je одбио туж бу jep се измена захтева заснива на другојачијем чшьеничном стану па се има узети да je то нов а не изменени захтев и да je поднет после законског рока. Y другом случају, тужилац je изван рока из чл. 184, ст. 1. ОЗПО ставио захтев да лгу се на основу изјава сведока у стаж осигурана утврди време од 1. маја 1945. до 1. јула 1951. године као проведено у радном односу. Захтев je одбачен применом чл. 184, ст. 1. ОЗПО и чл. 125, ст. 2. ЗУП. Тужилац се позивао на околност да je 1967. године, дакле у законском, року ставио захтев да се у стаж осигурана утврде периоди рада у раздоблгу од 1928. до 1929. године, те да није у питану нови него проширени захтев. Пресудом у бр. 9750/71. суд je тужбу одбио налазећи да нијереч о проширенолг него о новом захтеву будући да се заснива на различитом чшьеничном стану пошто се односи на други период запослена а различит од првог. Y трећем случају тужилац je 26. 12. 1966. године ставио захтев да му се на основу изјава сведока утврди у стаж осигурана седам временских периода проведених у радном односу код шест послодаваца. Пре доношена решена у првом степену захтевом од 24. 2. 1969. године тражио je да се у стаж осигурана утврде join два временска периода по основу радног од носа код двојице нових послодаваца и да се у посебан стаж по основу учешћа у НОБ-и по чл. 140. ОЗПО утврди време од 20. октобра 1944, до 15. 5. 1945. године. Први захтев расправљен je мериторно решенем а други je одбачен посебним закључком полазећи са становишта да je то нов а не проширени захтев и да je поднет после истека законског рока. Суд je пресудом Y бр. 3711/71. тужбу уважио нашавши да je образложене решена недовољно и да je тиме повређен ст. 2. чл. 209. 3Yn. Евиденција судске праксе забележнла je поводом примене чл. 130,, ст. 1. 3Yri-a следећи правки став „Када странка која je у року из чл. 184, ст. 1. ОЗПО поднела захтев да joj се на основу исказа сведока утврди одређени пензијски стаж, по истеку овог рока а пре доношена решена у првом степену допунила поднети захтев, тражећи да joj се у стаж и време ко je није било обухваћено раније поднетим захтевом, онда ову допуну не треба третирати као посебан захтев већ као измену захтева у смислу чл. 130. 3Yn-a”. Став je изведен из пресуде Y бр. 4260/70.