Анали Правног факултета у Београду

741

ДИСКУСИ JA

Да се разумемо, насилничко понашање je очевидно све више и оно je као појава управо ради тога друштвено све опасније. Који су материјални, економско-соци ј алии и друга друштвени корени његови, то je друго питање. Шта чинити да не буде, или бар да буде, што мање оваквих „силеџија”; шта учинити са оним „силеџијама” који постоје то je такоЁе питагье у чије се расправл>ање у овом контексту не упушта. Ипак треба рећи да je реч о једној комплексној појави, условљеној свакако читавши низом околности, које се као такве морају и сагледавати да би се уочили, пре света, узроди и да би се деловало у правду њиховог отклањања, поред тога што ce морају отклањати и последице када већ ти узроци несумњиво још увек постоје, репродукују се и делују и у нашем друштву. Чињеница je да je овде реч у првом реду о једном примитивном менталитету који се манифестује у асоцијалном, неприлагођеном понашању, у „силеџијству”. А што га je све више, то говори да су затајили разни фактори који треба да се о томе брину и са тиме борбе. Y одсуству одговарајуће друштвене климе и друштвене акције, силеџијски поступци се множе jep се као „силеџије” понашају и они који би се у некој другој прилшда и у неким другим околностима и под неким другим утицајима могли понашати као л>уди, као племените личности, чак и као хероји. Кад не стварамо потребне услове за позитивно каналисање нарочито витка младалачке енергије, и то почев од породице па преко школе до друштвено-политичких организадија, она се често каналише негативно, асоцијално и антисоцијално. Када све то дође до закона, до суда, до казне, то значи да je све друго одбацило, било из којих разлога. И уместо да право, закон, суд, казна буду на последнем месту, ми скоро да ту морамо стављати тежиште. Ипак, меВутим, када je све више „силецијских” поступака и понашава (а не „силеџија” као неких биолошких посебних и лоших људи, рођених злочинаца и сл., каква се упрошћена представа и у нас може срести), онда се са тим примитивним менталитетом морамо борити и казнама и репресијом, jep се у датој ситуацији, изгледа, на неке једино тако ефикасно може деловати. Друтачији поступак би био само на први поглед хуман а у крајњој линији нехуман чак и са становишта „таквог силеџије”. Ако ми не предузимамо одговарајуће мере, овакви поступди ће ce све више репродуковати, али je у сваком случају неопходна једна дугорочна, свестрана, планска, синхронизована и комплексна друштвена акдија разних чинилаца, који би овај проблем као такав размотрили и одредили мере за његово дугорочно разрешавање. Прошло je извесно време откако je ова инкриминадија у нас озакоњена. Требало би свакако извући одређена искуства у погледу њене примене или непримене. Колико je мени познато, она нису нити богата нити значајна толико да би оправдавала њено санкционисање. Зато ce, бар по мом мишљењу, у предстојећој ревизији читавог нашег казнено-правног система може поставити питање ревизије и ове инкриминације.

Др

Мирко Перовић