Анали Правног факултета у Београду

933

РАД УНУТРАШЊЕ АРБИТРАЖЕ У ПРЕДУЗЕИУ

вани су економисти, техничко и друго особље. Правнички образованих чланова арбитраже било je врло мало. То се у неким предузейима правдало чивьеницом да имају мало правника, односно да их уопште немају.. Нарочито je то случај са радким јединицама у којима заиста има, по правилу, врло мало правника, односно уопште их нема када су у питању мања предузећа, односно мање економске ј единице и сл. Због изнетих разлога (не улазећи у остале који нису поменути), тешко je било омогућити доношење правилне и законите одлуке од странеунутраппье арбитраже. За правилно и законито одлучивање требало je добро познавати и правила поступка и одредбе материјалног (државног и аугоиомпог) права. То je, међутим, за лица без правке спреме било веома отежано. Познати су случајеви у пракси да су одлуке доношене са таквим повредама поступка или прописа материјалног права, да су без обзира што то није било предвиђено прописима исте, стављане ван снаге од стране радннчког савета предузећа. Пошто су чланови арбитраже били уједно радници странака у спору (врло често, како je речено, руководиоци радних јединица), скоро редовно се дешавало да свако гласа у корист своје стра не у спору. Томе je доприносила не само недовољно развијена самоуправна и друштвена свест уопште појединаца чланова арбитраже, вер я околност да се у многим радним организацијама предвиђа (као обавезан, или факултативан начгш) покушај решавања спора путем самоуправног договора. Најчешће се то чинило од стране руководилаца у радним јединицама, односно најбољих стручњака ако већ нису били и руководиоци. Лко je била реч о споровима већег износа и значаја, покушаји решена спора путем договора вршени су чак и преко радничких савета, односно других тела у радним јединицама. На тај начин, арбитри таквих странака, обично су били у убеђењу да су они у праву, тј. њихова страна у спору. Истина, било je случајева да чланови арбитраже гласају против странке коју представљају. То je чињено, на пример, када су у питању спорови: малог износа или налог значаја, тако да изгубл>ен спор не би нанео неку посебну штету радној јединици; или, када су биле у питању радне јединице које су иначе лоше пословале односно финансијски стајале, тако да би обавеза да исплате штету озбиљно угрозила личне дохотке радника у њима и сл. Разумљиво je да je било и случајева поштеног и савесног поступања без обзира ко je у питању. Поред тога, због непознавања правила процедуре и одредаба матер ијалног права, поступак пред унутрашњом арбитражем, како неки правиици у предузећима истичу, више je личио на поступак који се примењује при мировним већима. Често je то био, како се истине, разговор добрих комшија, и тако даље. Одлуке су доношене у неким случајевима без икаквог ослањања на материјално право, тј. поправди и правици. То се оправдавало потребом вођења рачуна о солидарности у предузећу, о остварењу општег интереса, о интересу већег броја радних јединица односно предузећа у целини и сл. Y неким случајевима доношене су одлуке чак и против убеђења арбитара о кривици утврђеној у поступку. То се дешавало углавном онда када би се тиме нанела велика штета странци која би била обавезна допетом одлуком. На пример, реч je о две радне јединице у спору од којих једна врло добро односно одлично послује и за њу штета коју захтева не би значила неки нарочити губи-