Анали Правног факултета у Београду

951

ПОСТУПАК ОРГАНА УПРАВЕ КАДА СТРАНКА ПОНОВО ПОДНЕСЕ ЗАХТЕВ КОЈИ JE ПРЕ ТОГА РЕШЕЊЕМ БИО ОДБИЈЕН, А ДА НИКО ТИМ РЕШЕЊЕМ НИЈЕ СТЕКАО НЕКО ПРАВО

Y Закону о општем управном поступку (ЗУП) С 1 ) нема изричне одредбе, а пракса врховних судова у нас различита je у погледу питања да ли je орган управе надлежан за решавање дужан да донесе мериторну одлук-Y поводом поново поднетог захтева странке, иако je пре тога исти тај захтев био одбијен коначыим решењем којим нико није стекао некакво право, а у међувремену није промењено ни чињенично стање ни важећи прописи. По једнима, орган управе у таквом случају није дужан да мериторно одлучи о поновном захтеву странке, док се, по другима, у таквом случају мора донети мериторно решење. Свако од тих схватања, која у ствари представљају две крајности, садржи одреЁене негативне последние, па je оправдано поставити питанье: да ли су та схватања правно основана. ]. Постављање проблема и тьегово разграничение према сличним питањима Централна ствар у овом разматрању биће питање обавезе надлежног органа управе да под изложении околностима донесе мериторну одлуку. То значи да ће се о овој обавези управног органа говорити само с обзиром на постојање ранијег решења истог органа, па je на почетку неопходно прецизирати каквог су карактера та ранија решења. Уз то, посматрагье ранијих решења биће у тесној вези са питањем могућности, обавезе и потребе уклањања ранијих сопствених управних аката (решења) од стране управних органа, и то не свих сопствених аката, већ само оних којима je био одбијен ранији захтев исте странке у истој ствари, а да тим актом нико није стекао некакво право и уз услов да у међувремену није промењено ни чињенично стање ни позитивны прописи који се односе на ту ствар. Зато треба разграничит случајеве који ће се овде разматрати од других случајева уклањања управних аката. Напоменимо да под уклањањем управног акта овде подразумевамо сваку његову промену: поништавање, укидање, стављање ван снаге, мењање и сл. Како су овде у питању акт којима je одбијен ранији захтев странке, значи да ће се говорити о негативним решењима. Сем тога, а то je нарочито важно, имаћемо у виду законита решења. Разуме се, међу њима ће се наћи и покоје решење које je испрва садржавало неку незаконитост (обориво решење), али je конвалидирало зато што против њега није улагано никакво редовно правпо средство, па му je правый поредак признао вредност законитог решења. Најзад, имаћемо у виду само оне управне акте (решења) која су коиачни у управном поступку. Аакле, решења која ћемо називати „ранија решења” јесу негативна законита решења, која су коначна у управном поступку.

(1) ~Службени лист СФРЈ”, број 18/65 (пречишћени текст).

СУДСКА ПРАКСА