Анали Правног факултета у Београду

955

CYACKA ПРАКСА

буде препрека за уклан>ан>е и потпуно законитих аката. То се изражава гледиштем да материјалну правоснажыост не треба мешати са могућношћу мењања и потпуно законихих аката од стране ньиховог издаваоца или вишег надлежног органа, јер би се у противном (у случају апсолутне непроменљивости правних аката) укочио правки развитак ( 8 ). Овакви погледи чак и присталица материјалне правоснажности само нас учвршћују у уверењу о потреби изналажења одговарајућих мерила по којима би се управни органи равнали приликом одлучивања о поновном захтеву странке који je пре тога већ био одбијен. Нагласимо одмах да та мерила не морају почивати на концепцији која би одбацивала идеју правоснажности управних аката. Претходно излагање није имало ту сврху, негоје само претендовало на то да укаже да се одговор на разматрано питање не може добити ослањањем исклучиво на теорију правоснажности управних аката. Укратко, не сматрамо да je учшье о правоснажности управних аката сметња за разјашњење питања обавезе надлежног управног органа да мериторно одлучује о поновном захтеву странке који je ранијим решењем био одбијен, него сматрамо да je недово/ьно ослонити се само на то ученье у потрази за одговором на поставлено питање. в) Непроменљивост ранијег решења. Потреба правке сигурности и начело законитости су основни разлози који диктирају потребу непроменливости акта којим je окончан некакав спор или којим je одлучено о нечијој претензији. Сваки спор, боле, свака спорна правна ситуација носи у себи потенцијалну опасност по друштвени мир и у извесном смислу угрожава стабилност правног поретка. Овде немамо у виду само класичан спор (парницу) између двеју противничких странака већ и гледање теорије да се под спорном правном ситуацијом подразумева друштвена појава која се изражава у неизвесности, у сумњи у погледу извесног правног односа због које долази до противречних схватања, односно до отпора према нечијим претензијама. Овако схваћена спорна правна ситуација несумњиво обухвата питање постојања или непостојања нечијег субјективног права или обавезе, што значи да се односи и на раније решење којим je био одбијен захтев странке. To je, заправо, случај отпора претензији односне странке. Аруштво je, сасвим разумливо, заинтересовано да по могућности што пре оконча сваку спорну правку ситуацију и да je дефинитивно уклони. Том цилу служи правоснажност и непроменливост управних аката. Значи ли то да сваки коначни управни акт под одређеним условима постаje правоснажан и непроменлив? Начелно да, али треба прецизирати под којим условима и у ком обиму то бива. Y жели да избегаемо теоретске распре око института правоснажности, окренућемо се позитивном пропису Закона о општем управном поступку, и у његовим нормами потражити одговоре на сва поставлена питана. Уз такав приступ, најпре ћемо морати констатовати да ЗУП у члану И. изрично нормира само оно што се у теорији назива формалиом право-

(8) В. Проф. др Р. Лукић: „Теорија државе и права”, 11. Теорија права, Белград 1554. (стр. 145).