Анали Правног факултета у Београду

954

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

них судова било уобичајено да се израз „правоснажно” употреблава са значении „формално правоснажно”, онда je јасно да je и Упутство и Одвојено мшпљење имало у виду и све негативне управне акте. б) Правоснажност ранијег решења. Пада у очи да оба становишта, и оно које заступа обавезу да надлежни орган управе сваку пут мора донети мериторну одлуку о сваком поновном захтеву странке иако je о томе раније донео негативно решење, и оно које сматра да такве обавезе нема, полазећи од правоснажности раније донетог негативног управног акта, изводе дијаметрално супротне заклучке. Зато je основано упитати се: да ли се у потрази за одговором на поставлено питаае треба осланьати на теорију правоснажности управних аката или треба тражити и друге путеве. Није чудно што je пракса заузимала потпуно супротна становишта о овом питању. Тако ће бити и убудуће све док се оно буде тесно повезивало, односно све док се као исклучива подлога за његово разјашњење буде узимала теорија правоснажности управних аката. Јер, како je познато, ова теорија je већ одавно камен спотицања теоретичара управног права у свим европским земљама, па je разумљиво да се све дилеме у вези са том теоријом нужно одражавају и на разматрано питање. Не треба ићи далеко. Аоволно je задржати се на питан,у материјалне правоснажности управних аката. На једној страни су гледишта која одричу управним актима подобност да стекну материјалну правоснажност. Иристалида овакве концепције има и међу правним писцима у нас. ( 7 ). На другој страни су они, многобројнији, који сматрају да управни акти могу стећи материјалну правоснажност. МеВутим, схватања правоснажности и у оквиру ове трупе су толико хетерогена да je запета тешко на таквој подлози градити одговор на питање поставлено у овом разыатрању. Схватања варирају од становишта да у погледу материјалне правоснажности не постоји никаква разлика измеЬу судских и управних аката, до схватања материјалне правоснажности као тренутка после кога више неко не може побијати неки акт због незаконитости, тј. као нешто „појачане” формалне правоснажности. Разумливо je, отуда, што je у крилу овог последњег схватања уочено да материјална правоснажност не треба да

(7) На пример, проф. др П. Димитријевић у раду ~Правоснажност управних аката", Београд 1963. (стр. 304. и 305) излаже . да je објашњавање појаве непроменљивости код неких управних аката материјалном правоспажношћу са теоријског гледшита погрешно, а са практнчног становшпта неце.лисходно. Са теоријског становишта оно доводи до неминовног разводњавања садржlше појма материјалне правоснажности, до занемаривања њеног основа и друштвене улоге, до преиначавања њених дејстава и до њеног постепеног прстварања у установу која из сасвим неоправданих разлога носи назнв који јој шипе не прппада. Са практичног гледншта, теорија о материјалној правоснажности управних аката показу je се као сувишиа: све што се желело пости hn преношењем ове установе у области управног поступка, стабилност правних ситуација појединаца, ограничење самоволие управе итд. све то обезбеђује адекватна концепцнја постојаности индшшдуалних дејстава управних аката. Али, теорнја материјалне првоснажности управних аката показује се по нашем мишл>ен>у и као штстна: она доводи до разних заблуда, лутања и колебања због којих у пракси могу да буду занемарени друштвенн интереси. Концепција материјалне правоснажности због своје сложености, непрецизности, због разлнчитих схватаlьа о љеној садржини и због разних учења о њеним дејствима, а нарочито због тога што кроз позитивно право није формулнсана на одговарајући начин, показује се као лабилан и некористан инструмеиат који не може да помогне ни квалификованнји.м кадровима у савлађивању проблема практичне примене закона"