Анали Правног факултета у Београду

953

СУДСКА ПРАКСА

обавезе тог органа да мерихорно одлучује поводом поновног захтева страйке. Гледишта о томе су подељена. Док једни сматрају да таква обавеза постоји, други je негирају. Примери из праксе то показују. Тако, становиште да се о поновном захтеву странке мора донети мериторно решење заступа пресуда Врховног суда HP Босне и Херцеговине Y бр. 394/52. од 9. XII 1952. године, према којој тужени орган није могао одбити тужиоца од тражења да се поново решава о његовом раније већ одбијеном захтеву, јер „по правним правилима општег управног поступка може ce поновно покренути поступак и изменити правоснажно решење под условом да тим правоснажним решењем није нико стекао извесно право. .( 3 ). Исто схватање je изражено у пресуди Врховног војног суда Yn. бр. 351/68. од 1. VI 1968. године, које je образложено тиме „што према плану И. Закона о општем управном поступку у материјалном смислу правоснажно постаје оно решење којим je неком лицу признато неко право, а не и решење којим неко лице није стекло неко право. Из тога следи да, ако je захтев неког лица одбијен односно ако решењем није ниједном лицу признато одреЬено право, такво решење не постаје у материјалном смислу правоснажно у управном поступку, а то значи да странка може поновити свој захтев у управном поступку и да се и по поновљеном захтеву мора донети мериторно решење.” Супротно становшпте заступа пресуда Савезног врховног суда Yж 150/53. од 9. VI 1953. године, према којој управни акт којим се одбија захтев странке не постаје никада матери јално правомоћан, па се не може оспоравати право управног органа да узме у разматрање поновну молбу странке за укидање или измену таквог акта, на основу кога није нико стекао одређено право. „На околност што управни орган у таквом случају није везан материјалном правомођности раније донетог управног акта, не може ниуком случају представљати и његову дужност да правомоћно решени предмет узме у поновно мериторно разматрање. ..” него „ може решење.” ( 4 ) Исти суд je ово своје становиште поновио и у пресуди Уж 7143/58. од 30. XII 1958. године ( 5 ), изразивши схватање да надлежни орган управе није обавезан да прихвати захтев странке за укидање или измену правоснажног решења, у смислу плана 264. ЗУП-а, јер о томе решава по дискрецији. Додајмо још и то да je у вези са овим питаньем Савезни врховни суд 10. VI 1954. године донео Упутство, али je објављено и Одвојено мишљење ( 6 ). Не упуштајући се у правилност свих схватања изражених у н>има, занимљиво je запазити да и Упутство и Одвојено мишљење, мада се разликују у погледима на могућност вођења управног спора, подједнако стоје на становишту да управни орган ни je дужан да по представци странке доноси ново мериторно решење о ствари о којој je правоснажно одлучено. Ако се зна да je у то време у пракси већа за управне спорове врхов-

(з) Збирка одлука врховних судова донетих у управно-судском поступку, Београд 1954, одлука бр. 194.

(4) Збирка одлука врховних судова донетих у управним споровима у 1953, 1954. и 1955. години, одлука бр. 352.

(5) Збирка судских одлука, књита 111, свеска 3, одлука бр. 549.

(*) Збирка одлука врховних судова донетих у управним споровима у 1953, 1954. и 1955. години, упутство бр. 1.