Анали Правног факултета у Београду

959

СУДСКА ПРАКСА

наведеним условима. Правилима управног поступка нису предвиВене никакве запреке органу управе да попово мериторно одлучује о сваком поновном захтеву странке. Тај орган мора мериторно одлучити о новом захтеву странке у случају када je у међувремену од доношења ранијег негативног решења променен било материјални пропис на основу кога се има одлучивати било чшьенично стање на чијој подлози се доноси одлука, а не мора мериторно одлучивати о поновном захтеву странке ако у међувремену није било промена ни у матери] алном пропису ни у чињеничном стању (a раније смо прецизирали: када ни суштински није било промена). Лако je уочити да je обавеза мериторног одлучивања о поновном захтеву странке dupeicmo зависна од промена чшьеничног стања или важећих прописа, тј. од промена двају основних чпнилаца од којпх зависн одлука о извесном праву (или обавези). Изгледа као да постоји некакав недефинисани меВупростор измеВу случајева када орган управе мора поново мериторно одлучивати и када не мора тако поступили. Y ствари, таквог меВупростора нема, него неке од сигуација које имамо у виду спадају у случајеве када се мора поново мериторно одлучивати, а друге у случајеве када не мора. Треба само видети по каквим мерилима ће се изврпшти разврставање. Мерила су, заправо, садржана у дефинисању оквира у којима лежи обавеза органа управе да мериторно одлучује о поновном захтеву странке: ако се поновни захтев странке односи на право које зависи од правно статичног чињеничног стана и важећих прописа, орган управе није дужан да о захтеву мериторно одлучује, али ако се односи на право ко je зависи од правно динамичное чшьеничног стања или прописа. о поновном захтеву странке се мора мериторно одлучити. Примена ових мерила у пракси најбоље ће се уочити на примерима управних аката донетих по слободној оцени и везаних аката. ђ) Акты донети по слободној оцени. Овлашћење неког органа да донесе акт по слободној оцени, како je познато, у ствари се своди на то да тај орган може да бира између више могућности, али у оквирима одређеним одговарајућим нормативним актом. За питање које je предмет овог разматрања, важно je истаћи најпре то да надлежни орган управе приликом одлучивања по слободној оцени има на располагању најмање две могућности, али често je прописом предвиђен такав дијапазон који садржи прилично велику скалу могућих решена једиаке правке вредности. Затим, орган који одлучује по слободној оцени, биране једног од могућих решена врши строго конкретно и индивидуално. Биране врши само с обзиром на конкретан случај, те избор извршен у једном случају односно одлука донета по слободној оцени у једном случају не везује орган да једнако поступи и у другом, макар и сличном, случају (нема знача] преседана). Зато није неосновано речено да доношење одлуке по слободној оцени није само примена права него je то истовремено и стваране права. Према томе, будући да надлежни орган може у сваком конкретном случају да изабере било које од решена у оквиру свог овлашћена, сасвим je могућно да у случају да о једној те исто] ствари одлучује у разли-