Анали Правног факултета у Београду

966

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

нити користи. Зато je и правый поредак индиференхан према таквом рани]ем решењу, па не предвиђа његово обавезно уклањање. Према томе, ако надлежни орган управе одлучујући о поновном захтеву странке призна тој странци неко право које се остварује у оброцима, не мора том приликом уклонити сопствено раније решење којим je одбио захтев исте странке. 6. Закључак Полазећи од схватања да je надлежни орган управе о поновном за/хтеву странке обавезан да мериторно одлучује само онда, када се захтев односи на право (обавезу) које завися од правно динамичных прописа или чињеничног стања, за праксу се могу извести следећа правила поступања: Када странка поново поднесе захтев који je пре тога одбијен решењем којим нико није стекао неко право, а у међувремену није промењено ни чињенично стање ни важећи прописи који се односе на ту ствар, ако нема других процесних запрека за решавање, надлежни орган управе: увек када о односној ствари решава по слободној оцени, обавезан je да мериторно одлучује о сваком поновном захтеву странке; у случају решавања везаним актом, обавезан je да о поновном захтеву странке мериторно одлучује, ако je после доношења ранијег решеньа промењено правно схватагье прописа на основу кот je оно донето или ако je раније решење донето на подлози животное догађаја (чшъешгчног стања) који траје (понавља се) и после доношења ранијег решења, односно и у време одлучивања о поновном захтеву; у случају решавања везаним актом, није обавезан да о поновном захтеву странке мериторно одлучује, ако после доношења ранијег решена није промењено правно схватане прописа на основу кот je оно донето и ако je раније решење имало за подлогу животни догађај који je евршен. Ново решење делује само убудуће (ex nunc) ако je решавано по слободној оцени, а ако je решавано везаним актом, оно делује од испуњења прописаних услова или од времена предвиђеног одговарајућим материјалним прописом, али не раније од наступања правосналсности ранијег решена. Овако схваћена обавеза наддежног органа управе да под одређеним условима мериторно одлучује о поновном захтеву странке имплицира и селективну примену одредбе плана 264, став 5. ЗУП-а у управном спору. Не може се исључити вођене управног спора (одбацити тужба) у сваком случају када управни орган решавајући на основу плана 264. ЗУП-а није ценно оправданост захтева. У случају када та] орган није ценно оправданост захтева, a није ни био обавезан да je цени, управни спор се не може водити (тужбу треба одбацити). Али, ако je био обавезан да цени оправданост захтева, a није je ценно, управни спор треба дозволити и уважити тужбу, а надлежном органу управе (туженом органу) указати на ову обавезу.

Војислав Шушњар