Анали Правног факултета у Београду

978

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

фикована или што су неке санкције некад исувише благе док су друге драконски строге, тако да они који би морали да их примењују нерадо то чине. Овај општи реферат као и национални реферати објављени у овом зборнику, могу дати драгоцене податке сваком ко се буде интересовао не само за проблем издавања дозвола за граВење већ и за остале правне проблеме у области грађевинарства, као и за друге проблеме урбанизованог друштва укључујући ту и проблеме заштите човекове средине. Реферат о систему издавања дозвола за грађење у Југославији документовано са судском праксом савесно и аргументовано изложили су Љубомир Јевтић и Олга Шујица.

Д. Ђ. Денковић

Фани Милкова: ЗЕМЉИШНА СВОЈИНА У БУГАРСКОЈ V ДЕВЕТНАЕСТОМ ВЕКУ (Фани Г. Милкова, Поземлената собственост в българските земи през XIX век, София, 1970, пп. 259). Иако се процес распадања феудалног система на територији Бугарске одвијао у складу са основшш закоьшма карактеристичним за прелазак из тог система у капитализам, посте јале су и одре Вене специфичности. Развој производних снага и заоштравање супротности у односима изазвали су, крајем XVIII и почетком XIX века, распадање отоманских феудалних облика земљишне својине. Истовремено се стварају и две нове форме директна својина државе на земљишту и чифлик-сахибијски систем, Но, и ове форме су прелазног карактера. ИзмеВу 1839. и 1858. године долази до правне реглементације старих али и нових облика земљишне својине. Посебно je значајан Закон о земљишту из 1858, као и закони доыети после тога. С последом на титулара права својине постојала су три главна типа права земљипше својине. Код првог je субјект држава, код другог вакуф, као правно лице, а код треЋег, који je истовремено и иытегрално право приватне својине на земљиштима типа „милк”, субјекти су физичка и приватноправна лица ... Прва два типа се дал>е гранају на подврсте „мири”, тј. државна земља коју директно обраВују приватна лица појединци, као и „метруке”, која обухвата земљншта за заједничко коришћење, и, најзад, „меват” у који спадају необрађена земљшлта. Непосредна својина државе представљала je основни тип земљишне својине у Отоманској царевини y XIX веку. Њен правки облик изражава се дијалектичким јединством права својине саме државе „ракаб” и права поседовања, држања непосредних индивидуалних произвођача „тасаруф”. Ово јединство чинило je сложени збир правних односа између титулара та два стварна права од којих je ово друго било ограничено и изведено из првог. „Тасаруф” зато представља установу sui generis и садржи у себи како елементе државине, тако и стварноправног располагања и коришћења. То право се може преносити, оно се доказује писаним документом „тапијом" и у пракси je често трајало неограничено. Ао ове врсте својнне долази се на више изворних и деривативних начина, а разлога за укидање статуса „тасаруф" такође има више одрицање, одузимање земљишта админнстративним путем због непоштовавьа правила о коришћењу, затнм експропријација итд. Права држаоца била су ограничена у два правца: тражило се изричито административно одобрено за вршење већине овлашћења, a постојале су и одреБене обавезе, углавном фискалне, да би се добио статус „тасаруф” и одговарајућа „тапија”. Путем оваквог правног инструмента заоштравана je класна борба услед све веће феудалне експлоатацнје индивидуалних произвођача који су одбијалн извршавање појединих обавеза.