Анали Правног факултета у Београду

808

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

шлости базираних на припадности раси, нацији, религији, полу, узрасху и др.; равноправност наследника истог степена и квалитета сродства; слобода располагања имовином за случај смрти; продужење дужности старања о материјалном обезбеђењу ужег круга сродника; поштовање интереса супруга као оставиочевог наследноправног следбеника; посебно старање о интересима малолетних или пунолетних али пословно неспособних наследника; нарочито уважавање имовинских и других пажње вредних прилика појединих наследника; поименично одређивање разлога због којих се неможе постати наследник у конкретном случају итд. Одредбе Закона о наслеВивагьу цењене појединачно и у глобалу показале су, безмало, пуно слагање са тежвьом времена. Неке од њих поседују велику моћ повијања за потребама живота, jep je њихов редактор добро знао да je стварност непрекидни извор нових социјалних факата и зато их je и формулисао тако да та факта могу покрнти. То су нови еле менти који пој единим установама дају потребну гипкост и тако им омогућују да излазе у сусрет стварности. Д а Ј е таквих установа више на подручју интестатског наслеђивања, добит би, по нашем мишљењу, била још већа. Из реченог (и, наравно, нереченог) да се закључити да je Закон о наслеђивању успешно извршавао друштвену улогу која му je намешена и да je снагом свог ткнва реверзибилно деловао на живи организам по начелу ex facto oritur ins, што ће, поред осталог, рећи да je он прилагодљив потребама социјалног живота и способан не само да прати његов ток веђ и да подстнче његов прогресгшни и хуманистички развој. 4. Иако фактички живот Закона о наслеђивању показује да je он редигован на подлози познавања прошлостн, прилика кад je писан и продирања у бит стварности којој има да служи, никако не значи да je он кад се осмотри са свих ньегових страна имун од извесних мањкавости. Сматрамо да ова констатација важи, али она ништа не одузима његовој вредности већ му, напротив, иде у прилог и сведочи да je он nomos који се само пожелети може. Треба, међутим, пре него што наведемо неке од тих недостатака, подвући да су они двојакн: они који су последида ретроградности текста у односу на његов нацрт и они који су to ab ovo. Уз то, вал>а нагласити да би се једва нашла која одредба за коју би се могло казахи да je током времена изгубила корак са друштвом стварности. Y недостатке које, по нашем виђењу, не би требало заобићн спадају и овн: наследноправни положај ванбрачне деде, постојање нзвесне таме у граничној зонн додирних елемената прве тачке члана 47. и четврте тачке члана 131, уређење наследноправних односа по основу адоптивног сродства, обим круга сродника као законских наследника, однос формуле депоноване у плану дванаестом и идеје којом je прожета, ахематизам извесних правила интестатског наследног реда, дејство права представљања у негативиој наследничкој изјави и др. 5. Ваљало би члан 23. у целини укинути и изречено рећи да ванбрачна деца и њихови потомци имају према својим сродшщима иста наследна права као и брачна деца и њихови потомци. Истина, ово друго би се подразумевало из чињенице брисања члана 23. и из правила депонованих у другим члановима Закона о наслеђивању односно другим правним актима укључујући ту и одговарајућа начела Устава, али с обзиром на мой