Анали Правног факултета у Београду

809

УРЕБЕЊЕ ДРУШТВЕНИХ ОДНОСА КОЈИ СЕ ТИЧУ НАСЛЕБИВАЊА

навике не би било на одмех уклонили сваку могућност дилеме за било кога. Природни, али у бихи секундарнн, подсхицај човека за допуњаваньем полова, с једне охране, и његов уроВени, али у сушхини примарни, нагон за продужењем врсхе Ихманенхни су ахрибути льудског бића. Природа не познаје правке обланде. Јуристичке тоге увело je класно друштво. Постојање факата који брачној вези дају првенство над слободном везом, није аргумент који je достојан да говори против људске природе. Они су само класно условљени елементи и једино у тој релацији имају извесну вредност. Једно je, дакле, неминовни, трајни и племенити процес, а друго je вештачка, привремена и класна творевина. Но, и кад та основна разлика не би постојала, то још никако не би значило да би, разумно судећи, за „грех” природе требало кажгьавати онога који je продукт тог „греха” и то упркос очигледности чињенице да je он савршено невин крајње брутално. Неједнакост измеВу деце, заснована на породичном пореклу најрељефније и најизразитије je исполнена у наследном праву. Небрачној деци ускраћена су права која не значе ништа друго до логичну последицу постојања биолошке везе настале рођењем измеВу њих и њихових сродника као једне од подлога законског наслеВивања. Ту се, дакле, у суштини од друштва не тражи да оно било шта да ванбраној деци, већ само да им не онемогућава оно што им по природи ствари припада. Овде ваља уочити разлику да инегалан наследноправни положај ванбрачне деце у односу на исти положај брачне деце има двојак смисао: онај који значи постојање нараштаја првог и нараштаја задњег реда и који првопоменуте фаворизује a друтопоменуте запоставља или потпуно игнорише и, онај који омогућава брачној деци и другим сроднидима да се обогате и за део, односно цело наследство, само зато што су ванбрачна деда дискриминисана. Тако, па пример, чукунунука мајке оставиочеве мајке са којом се овај налази у седмом степену колатералые линије сродства и са којом je сродан искључиво преко женских сродника, биће његов наследноправни следбеник иако га можда (а у наше доба скоро извесно) није познавала или чак ни знала да он постоји, док ће најближи сродник, и то још потомак, остати на цедилу. Неразложност je овде доведена до краја и сувишан joj je било какав коментар. Овај апсурдитет има, на жалост, свој домицил и у нашем позитивном праву. Буржоаска правка наука није штедела напоре да изнаВе оправданье неједнакости деце као наследника. Створена je теорија чије je учење превасходно засновано на овим закључним судовима: основ породице чини брак, основну јединицу целе заједнице чини породица, стабилност државе има за претпоставку стаменост основне Велије. Из овако саткане приче није било тешко извуВи закључак да би изједначење иебрачие деце са брачном децом представљало поткопавање темел>а целог друштвеног и државног сколпа и да, према томе, интерес небрачне деце ваља жртвовати у име виших и општих интереса. Битно je, дакле, било изборити ce за једну тезу по којој ванбрачна деда спадају у основна друштвена зла, а дискриминаторски одмос према том „злу” наметао се сам по себи. Овом учењу доста je припомогла и хришВанска црква својим ставом према не-