Анали Правног факултета у Београду

810

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

брачним односима и деди из тих одыоса. Трагови основних гледишта постоje и данас у свести извесног броја људи наших народа и народности и са њима се мора рачунати, али нипошто не као са фактором о коме би у предстојећој реформи наследноправног стања ванбрачне деце ма и најмање требало водити рачуна. Последње што би се смело дозволити била би неједнакост деце у домену интестатског наслеђивања. Мора се одлучно супротставити и одолети искушењу да наша земља и даље буде отаџбина маћехинског односа према ванбрачној деци као наследноправшш сукцесорима. Овде je, из изузетно дугог ланца важних разлога, довољно акцентовати два момента: прво, нечовечан однос према ванбрачној деци у законском наслеђивању саставни je део подлоге дехуманизације људског створења и тај скарадни остатак прошлости нема право на опстанак у друштву чији je кредо човек и, друго, у нас je од ослобођења до сада рођено преко девет стотина хиљада ванбрачне деце, а то je социјални факт пред којим треба стати. 6. Бедно место ванбрачне деце као наследника један je од значајнијих узрока настојања измене њнховог статуса путем установе позакоњења. Ова je установа и данас присутна у многим правима, без обзира на то да ли ванбрачна деца имају законско наследно право према неким аш под извесним условима према свим својим сродницима иш то право уопште немају и, ако имају, да ли je величина вьиховог наследног дела равна величини наследног дела брачне деце или није. Њу познаје и наше право и до њене примене долази у случају склапања брака између родитеља небрачног детета или на основу одлуке суда. Нужно je, али по нашем мишљењу и довољно да je брак закључен, а споредно je да ли je он пуноважан или неважеђи. Ако се у домену интестатског наслеђивања новог закона о наслеђивању инаугурише оно што je најбоље, најфиннје и најбитније једнакост све деце, отпада и разлог даљег постојања прописа (члана 24) који ванбрачну децу као наследнике ставља у позицију коју пмају брачна деца. 7. Правило je да нико не може отуђити туђе право и оно je уграВено у механизам Закона о наслеђивању, „Ништав je уговор вели изрично Закон о наслеђивању којим неко отуђује наследство коме се нада” односно да „одрицанье од наслеђа које није отворено нема никаквог правног дејства” (чл. 109, ст. 1. и чл. 140, ст. 1). Сфера домашаја овог правила требало би да се протеже и на наследноправну наду будући да ова по својој правној природи и није субјективно право. Закон je, међутим, направио изузетак кад je реч о претку и потомку, jep je у другој алинеји члана 140. статуирао одредбу по којој се потомак који поседује потпуну пословну способност може, под условима предвиђеним у закону, уговором с претком одрећи наследства које би му припало након смрти овог другог. Сматра се да та могућност поспешује примену уговора о уступању и расподели нмовине за живота и да она чињенички у народу постоји. Немогуће je порицати њсно фактичко постојање, алн се може тврдитп да су њени заговоршщи и реализатори скоро искључиво мушкарци односно да je тьихово постојање главни мотив гъеног извоВегьа. Наша истраживања показала су да je потомак који се одриче будућег наследства редовно лице женског пола и да предан има потомке муппсог пола. Што се тиче ело-