Анали Правног факултета у Београду

811

■УРЕБЕЊЕ ДРУШХВЕНИХ ОДНОСА КОШ СЕ ТИЧУ НАСЛЕБИВАЊА

боде определена Потомака, она су индикативна у том смислу да се озбилно, може сумњати у њено стварно односно потпуно постојање. Располагање будућим наследним правом често je у ствари један од начина којим се онемогућава остварење принципа равноправности полова на подручјузаконског наслеђивања. Не види се доволно убедливих разлога због којих би установу из наведене алинеје плана 140. требало задржати. 8. Еволуција сврхе усвојења као правке установе за нас je од посебног интереса с обзиром на делимичну једностраност кретања њеног смера. Решење које постоји у многим савременим правима, па, дакле, и у нашем праву има у виду интерес усвојеника. То je, могло би се рећи, како реакпија на бројне и разноврсне злоупотребе које су вршене (и које се ту и тамо и данас врше) путем адопције, тако и става по коме заснивање граВанског сродства утемељује збрињавање адоптираног. То се на плану наследное права огледа у солуцији да посинак (поћерка) и они који од. њега потичу имају према поочиму (помајци) наследна права једнака наследним правима природних потомака овог другог, осим ако при усвојењу та права нису ограничена или сасвим искључена, али да наведена права немају према сродницима грађанског родители, док, напротив, поочим (помајка) и њихови сродници нису интестатски наследници посинка (поћерке), а тиме ито a fortiori ни његових сродника. Нама се чини да je остало недоволно примећено како се механизам који треба да обезбеБује корист за усвојеника донекле окреће управо против оних ко ј има je намењен. Конституисање непотпуног усвојења а подела на потпуно усвојење и оно ко je то није извршена je с погледом на неједнакост њихових наследноправних дејстава претпоставља поста јање усвојиочевог првостепеног потомка у моменту заснивања грађанскот сродства. Такво решење кочи фреквенцију примене адопције. Исклучење узајамности у наслеВивању између усвојиоца и усвојеника независно од елемената случаја, такоВе не иде у прилог повећавања броја примене ове установе. Оно што временски долази касније и што има мањи значај онемогућава егзистенцију оног што долази раније и што има много већи зна чај. Према томе, разумно би било уклонити оно што се појављује као препрека остваривању сврхе усвојења. Отуда би члан 25. Закона о наслеђивању ваљало једним делом изменити и то у том смислу што би и адоптант могао наследит адоптата уколико суд наВе да за то у конкретном случају постоје оправдани разлози. То би, на пример, био случај са остарелим и економски слабо стојећим граВанским родителем који je својим умним и физичким радом и трошењем имовине подигао, васпитао и образовао посинка односно поћерку. Реална могућност примене ове нове солуције била би минимална, јер je њена реализација условлена дефункцијом усвојеника који je млаВи од усвојиоца бар осамнаест година живота и непостојањем његових потомака, који би могли и хтели да буду усвојеникови наследноправни следбеници, али би на психолошком плану за лице које има намеру да узме туВе малолетно дете за своје, односно за лице које као усвојилац улаже свој труд и економска добра на духовна и физички развој усвојеника, значила одреВено спокојство и ослоиац. Осим тога, валало би новелираном тексту додати одредбу по којој сужење или: