Анали Правног факултета у Београду

769

УРАЧУНАВАЊЕ ИНВАЛИДНИНЕ Y ИЗНОС НАКНАДЕ ШТЕТЕ

оштећење ко je даје право на инвалиднину може али не мора бити праћено губитком (умањењем) радне способности односно зараде. То све задело мора значити да постоје такви случајеви телесног оштећења у којима не имовинска штета у виду умањења жнвотне активности односно појачаних напора није праћена имовинском штетом (губитком зараде) а инвалиднина се урачунава у досуђени износ накнаде неимовинске штете. Постоји ли било какав разлог да се у случајевима кад je овај облик неимовинске штете праћен губитком зараде услед неспособности за рад урачунавање „премешта” у накнаду имовинске штете (изгубљене зараде)? По нашем мишљењу за то не постоје ни оправдани разлози ни правка могућност. Пре свега, не може се рећи како овакво „премештање” урачунавања практично не мења ништа и да je ефекат исти пошто се урачунавање врши само једном. Може бити да оштећеник уопште није тражио накнаду неимовинске штете (у виду умањења животне активности односно појачаних напора) јер сматра да je цела покривена инвалиднином. Ако се сад инвалиднина одбије од накнаде имовинске штете (изгубљене зараде услед неспособности за рад) то значи да je неимовинска штета остала ненакнађена. Да ли оштећеник треба да води још један спор за остварење права на накнаду? Шта ако je у међувремену право на накнаду застарело? Y основи исти проблем се јавља ако je оштећеник редуцирао свој захтев за накнаду неимовинске штете полазећи од тога да je она делом покривена инвалиднином. Више од траженог износа не може му се досудити а захтев за накнаду имовинске штете није у целини усвојен, односно умањен je за износ инвалиднине. А онда: да ли je ово „премештање” урачунавања које ce врши кад постоје обе штете коначно и трајно? То би значило такво нравно везивагье инвалиднине за накнаду штете због губитка у заради да урачунавање постаје немогуће кад телесно оштећење није праћено губитком зараде услед неспособности за рад (постоји само неимовинска штета у виду умањења животне активности односно појачаних напора). То je крупна правна импликација супротна слову и основној садржини текстова и ономе од чега се пошло. Или, „премештање” урачунавања je само „привремено”, врши се само ако постоје обадве штете? То би било без икаквог смисла. 7. Дал>е: за остварење права на инвалиднину довољно je доказати релевантно телесно оштећење, није потребно посебно доказивати обим стварно претрпљене неимовинске штете у виду умањења животне активности односно појачаних напора. Чим je доказано телесно оштећење одређеног процента односно степена, то аутоматскы значи, као минимум, неимовинску штету која je „подлога” за одговарајући износ инвалиднине. Не може се доказивати да je стварно претпрљена неимовинска штета мања од инвалиднине. Али могуће je доказивати да je стварно претршъена неимовинска штета већа, у ком случају се разлика у накнади има остваривати по општим правилима одштетног права. Овакав поредак ствари je могућ јер су за инвалиднину меродавни искључиво медицински критеријуми, који су јединствени за све оштећенике, а иа обим стварно претрпљене неимовинске штете утиче још читав низ околности својствених конкретном оштећенику. Сви оштећеници услед одређене повреде ноге осећају сметње при ходању (у обичном животу), свима им припада инвалиднина у истом износу, ако je оштећење истог процента (не би ни имали право на инвалиднину у