Анали Правног факултета у Београду
18
АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
Из света овога нужно излази да. je право на пензију човека и грађанина право стечено на основу рада, признато и утврђено, као корелат, самим уставом загарантоване, његове материјалне и социјалне сигурности и стабилности, и као такво je неотуђиви део и израз социјалних и демократских односа утврВених Уставом. Као такво, право на пензију, једном стечено од стране човека, неотуђиво je и неповредиво и у односу на њега наведеног Закона ( 9 ). Дакле, исто тако, како су неотуђива и неповредива основна уставна права човека: право на слободу, право на рад и доходак од тога рада, тако je неповредиво и право на пензију, као стварни и правни, уставни израз и исход ових права и у корист пој единица, ььихова ствараоца и носиоца. 2. И држава, и друштвена заједница, имају свој посебан интерес у томе, да на овај начин, пензијсм, буде обезбеђена социјална и материјална сигурност човека произвоВача и ствараоца. Обезбеђена као узврат за пуно испуњење свих његових обавеза у време четрдесетогодшшьег рада, у чему и једна и друга имају и те какав свој озбиљан интерес и корист. Ценећи и једно и друго, по гьиховом правом значају, уставотворац je сматрао за потребно да напред наведеним, и другим, одредбама о осигурању материјалне и социјалне сигурности и стабилности сваком раднику, на основу рада, даде највишу, своју, уставну, заштнту, конституишући ту сигурност и стабилност прво, као неотуВиво право на лични доходак из рада, у току трајања и обављања рада, а после завршетка рада, са садржајем радног односа, правом на пензију. Код оваквог решења основних услова, од чијег испуњења зависи стицање и остварење права на пријем пензије, посебно, пуне старосне пензије, треба имати на уму, да су они резултат сталних и тратних обавеза појединца као радника-осигураника. Обавеза, на чије je нзвршење при раду он теран чак и силом јавног поретка, све док се испуњељем ових услова за пријем пензије ове његове не мале и многоструке обавезе не прет воре у његово право на при] ем пензије, и обавезу социјалног осигурања да му износ те пензије плаћа. Према већ наведеним одредбама Устава, те су обавезе радника-оснгураника бројне, трајне и дуге, а битно их карактерише то да их не врши само у своју корист него и у корист других, државе и друштвене заједнице, а што извире из начела солидарности и сарадње, која су основа
(9) Закон о основним правима из пензијског и инвалидског осигурања, чл. 2, гласи: „Основна права из пензијског и инвалидског осигурања, у смислу овог закона, су: 1) право на старосну пензију за случај старости; 2) право на инвалидску пензију и право на професионалну рехабилитаци ј у и запослење с одговарајућим новчаним накнадама за случај смаљења или губитка радне способности (инвалидности) ; 3) право на новчану накнаду за случај телесног оштећења; 4) право на породичну пензнју за случај смрти осигураника. чл. 3. истог Закона гласи: ~(1) Основна права из пензијског и инвалидског оснгурања произплазе и одређују се на основу радног доприноса осигураника оствареног текућим и минулим радом. (2) Радни допрннос остварен минулим радом од нарочптог je утидаја на начин утврђивања пензијског основа и одређивања виснне пензије и усклаЬнвагьа пензија са економским кретањима, и на обезбеђење средстава за пензијско и инвалидско осигураьье".