Анали Правног факултета у Београду

22

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

динда у радном односу, на основу начела узајамности и солидарности, и то као основу за настанак и коршаћење свих основных права из нензијског осигурања, која цроизлазе и утврВују се на основу радног доприноса, оствареним текућим и минулим радом, и одговаргјуВих уплата новчаних доприноса у Фонд оситурања, за све време трајања радног односа, чл. I—4. наведеног Закона ( 15 ). Да би се и трајно очувала Уставом дефинисана и утврВена устансива пензије, гьена вредност и садржај која има да представља ону материјалну и социјалну сигурност сваког граВанина СФРЈ, на основу рада, и њена валоризација je исто тако гарантована на савезној основы. Да би се и трајно, иако не никако потпуно и адекватно, очувала ће још више доприносити њеној непотпуности и неадекватности, а што билност сваког граВанина СФРЈ, на основу рада, и у виду пензије, њена je валоризација исто тако гарантована на савезној основы у чл. 34. наведеног Закона. Тиме je и сама валоризација пензија, на одреБени начин, ушла у домен основних права из пензијског осигурања, jep je тако и она учињена безизузетном и обавезном, као и сва остала основна права, на савезној основи. За жаљење je, да je при оваквом регулисању права на валоризацију законодавац пропустио да je учини обавезном унатраг, а што ће још више доприносити њеној непотпуности и неадектавности, а што je још горе, може доћи приликом регионалних решена републичких, покрајинских, па чак и ужих до неједнакости права граВана, и повреде њихових права гарантованих Уставом ( 1в ). Имајући пред очима овакво уставно, и на основу тога, своје решење, решенье на општејугословенској, савезној, државној и друтптвеној основи, овај Закон остварење права на стечену пензију, нарочито пуну старосну пензију (чл. 9—12. Закона) и њену исплату уживаоцу, не ставља у зависност од било каквих у слова, па ни од „прихода” које би уживалац пуне старосне пензије могао да „заради” у било ком износу. Горе смо већ изнели, да су такав рад и резултати рада, због радне и биолошке истрошености уживаоца пензије, после 40 година ефективног рада и 60, па 65 година живота, потпуно недовољни да му осигурају ону материјалну и социјалну сигурност и стабилност, коју му гарантује Устав. За исправност овог мишљења говори изричито и став савезног законодавца, када je реч о утврВивању услова за стицање права на старосну пензију, и то у првом реду, непотпуну старосну пензију, за коју je довољан н стаж од 15 година, ако je осигураник-хмушкарац навршио 65, а жена 60 година живота, односно стаж од 20 година, ако су осигураници навршили: мушкарац 60, а жена 55 година живота. И једно, и друго веВ по себи говори да законодавац искључује могуВност рада, и на основу тога рада, лнчног дохотка и доприноса, који би могли иослужити као основа за њихов дали статус осигурашжа, па и могуВност да се на основу таквог „рада” обезбеди њихова хматеријална и социјална сигурност и стабилност, ко je им гаранту] е Устав, када наврше наведене

(15) Чл. 7. Устава гласи: „Једино рад и резултати рада одређују материјални и дру- -vq штвени положа j човека. Нико не може непосредно или посредно епщатн матери]алне корнсти нтс експлоатацијом туђег рада."

(1б) Нота горе под 8, 9 и 11).