Анали Правног факултета у Београду

ПРАВО НА ПЕНЗИЈУ

године живота. Овакав став има свој ratio у томе, да су и „рад" и ньегови „резултати" после ових година, потпуно индиферентни, и као такви без икаквог утицаја на права стечена на основу рада, извршеног до тог доба. Y противном, законодавац би овакве појединце пре обавезао да и даље раде, н да по том основу стичу даљи стаж осигурања, али то није могао учинити jep je стао на становиште, да се радом после навршених одређених година живота, не може више постићи онај његов двоструки циљ, који смо напред навели, и што je у ствари и мотивисало законодавца да раду вршеном у том добу то и не дозволи, иако се, разуме се, појединцима не може већ и по Уставу, забранити да раде. Још мање овакав рад и у „овом добу” може утицати на стечена права оних појединаца, који су радили 40 година, због чега ни по ком основу савезни законодавац не доводи у питање пуно остварење ових права уживаоцима, па ни по основу гьихова рада који би по навршеној 60, 65, па чак и 70. години обављали! чл. 9. наведеног закона ( 17 ). На исти начин као и чл. 9. наведеног савезног закона, могућност рада пензионера у радном односу или самосталној делатности решава и Статут Републичке заједнице пензијског и инвалидског осигурања радника Београд (Службени гласник Србије бр. 1/73). Наиме, по чл. 16. овог Статута који je донет на основу Закона о пензијском и инвалидском осигурању Србије, могу ступити у радии однос или се бавити самосталном делатношћу, само уживаоци непотпуне превремене старосне пгнзије, који су пензију остварили са пензијским стажом мањим од 40 година када je у питању мушкарац, односно 35 година када je у питању жена, а и ово у границама доба живота из чл. 9. ст. 1. и 2. Закона о основним правима. Но, и у оваквим случајевима, укупни пензијски стаж, за нову, пуну пензију може бити само са 40 мушкарац, односно 35 година, жена. Ово већ по себи говори и да уживаоци пуне, посебно старосне пензије, не могу уопште доћи у обзир, да ступе у радни однос или да се баве самосталном делатношћу са истим садржајем. Они само могу радити, што су дужни по Уставу до год могу, али тај њихов рад, нема ни карактер ни садржај рада у радном односу или онога у самосталној делатности, због чега овакав њихо® „рад”, ни „приходи” од ььега, не могу ни по ком основу утицати на право на пензију и његово остварење. Y ггрилог овога говоре и прописи Основног закона о пензијском осигурању (Сл. л. СФРЈ бр. 51/64), у којима се „рад” који може обављати уживалац пуне старосне пензије, назива „било какав рад”, а никако рад у радном односу или у вршењу самосталне делатности чл. 104, апо чл.

(17) Закон Србије je усклађивање пензија у чл. 30. препустио Заједиици осигурања, да она то „ближе" уређује статутом и другим општим актима. Заједница je то већ учинила Статутом (Сл. гласник Србије бр. 1/73) у чл. 120—123. тако, да се пензије обавезно усклађују „почетном сваке календарске године ако се ниво животних трошкова у протеклој години повећао најмање за 3%. Све остало, па и питање, од када се овакво повећање признаје, оставл>ено je и овде, да се утврди општим актом Скупштине заједнице! Што значи, колико заједница, толико решење, а толико и могућности да овако парцијална решења неизбежно доведу и доводе до повреде равноправног положаја грађана у њиховим правима по Уставу, па тиме и самог Устава.