Анали Правног факултета у Београду

257

правый статус различит од неутралности и заранености

ма томе „установи неутралности неспојива je ca системом колективне безбедности, или да проблем поставимо шире, ca правшш системом који забрањује рат као средство политике. У ситуацији када рат представл>а међународни злочин, не може се у начелу толерисати непристрасан став у односу на агресора и жртву агресије.” (“) Гледишта о ва.ъаности класинне неутралности. Насупрот таквим гледиштима један број теоретнчара држи да je класична неутралност и дал>е дно позитивног меВународног права, упркос промјенама које je унијела Повеља Уједињених народа. Прве помне анализе Повеље указивале су, найме, и на мјеста која омогућавају државама чланидама свјетске организације да у односу на неки оружани сукоб заузму положај неутралности. Указано je, на примјер, на чл. 39. Повеље УН: чак и при уредном дјеловању механизма колективне сигурности у пракси je неизбјежан временски размак од почетна оружаног сукоба до одлуке у Вијећу сигурности о угврВивању прнјетње миру, нарушења мира или чина нападаја. Какав ће положај о том раздоблу заузети државе изван сукоба осим положаја неутралности? ( t 0) Швицарски правник J. Ф. Лаливе je нарочито истицао како je начело једногласности сталних чланица Вијећа сигурности у великој мјери омогућило да неутралност прежней и у новом суставу. Што се тиче одредбе у чл. 48. Повеље УН он je сматрао како „ништа не би могло спријечити Вијеће сигурности да, уколико сматра прикладним, овласти државу на уовајање положаја апсолутне неутралности”. ( п ) То ће гледиште касније допунити, развити и заступати, ослањајући се нарочито на праксу свјетске организације, сувремена бечка школа међународног права на челу с професором А. Фердросом (А. Verdross-ом) ( 12 ). Гледишта о модификации ома у праву неутралности. Чини се да je најбројнија трупа писаца који држе да je ступањем на снагу Повеље Уједињених народа, затим Пакта Лиге народа и неких других значајнијих међународштх уговора садржај класичног права неутралности модифициран, нарочито начело непристрасности. Тако je Лаутерпахт (Lauterpacht), анализирајући промјене у праву неутралности измеВу два рата, образлагао теорију квалифицгфане неутралности: (а) држава се може уговором о колективној сигурности или уговором о забрани рата одрећи, уколико се наБе, као нападач, у некем будућем рату, права на непристрасни третман и унапријед овластити неутралне државе да je дискриминираjy у границама предвиВеним у том уговору и (б) одређене дјелатности и понашање држава изван сукоба, у складу с одредбама уговора који je за-

(э) Ibid., стр. 351.

(io) Guggenheim je упозорио на такву ситуацију joui за прве послијератне расправе у International Law Association-u, 1946. године. V. International Law Association, Cambridge, 1946, p. 48.

(и) Lalive: International Organization and Neutrality, The British Year Book of International Law 1947, p. 83.

(12) Види: Verdross: Völkerrecht, Wien, 1955, S. 524—525, те од истог аутора: Трајна неутралност Аустрије и Организација Уједињених нација, ЈРМП, 1955, бр. 2, стр. 168—169. О практичној и теоријској компатибилности трајне неутралности и Повел>е YH у нашој литературы в. Бартош: Стална неутралност Ау стр и je, Међународна политика, 1955, бр. 137, стр. 8.