Анали Правног факултета у Београду

268

АШЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

„Како тужители немају средства за живот а неспособны су за рад, то према чл. 32, 33. и 36. Основное закона о одыосима родитела и деце, деца су дужна издржавати своје родителе, па би и покојни С. био дужан доприносити за издржавање својих родитеља, Y конкретном случају штета се огледа у изгубленом издржавању од стране покојног С.. na je суд имајући све то у виду усвојио захтев за издржавање у целости и туженог обвезао да тужитељима на име издржавања плађа месечно за сваког по четрдесет нових динара. Како тужени имају четворо одрасле деце а сва деца су дужна да доприносе за нздржавање својих родитела, то износ од четрдесет нових динара колико тужитељи сматрају да су оштећени с.мрћу сина С. je минималан износ и свакако да би њихов покојни син моpao толико давати за издржавање својих родитела, обзиром на садашње економске прилике” (»). Y истом смислу формирана je судска пракса у хнпотези кад се као даваоци издржавања појавлују родители. Разуме се, питање се поставла само кад су издржавагье давали и отац и мајка а не и у случају кад je издржавање давао само покојни родител (у којем случају други родител често и сам тражи накнаду за губитак издржавагьа, паралелно са дететом). Ево илустрације ради једне пресуде Врховног суда Србије; ~При одмеравању висине издржавања Врховни суд je у смислу чд. 212. Закона о парничном поступку нашао да би сума од 100 нових динара сваком детету била одговарајућа претрпленој штетн, с тим шхо je суд имао у виду да и отац одваја одговарајући део прихода за њихово издржавање” ( 4 ). 7. Једно могуће објашњење за овакву праксу било би у томе да по схватању судова ни обавеза родителя да нздржавају децу није солидарна. Та солидарност уосталом није нигде изричито прописана законом, што je иначе потребно за солидарност. Извесну подряжу, уз ослонац на штуре и неодређене текстове, има меЬу правним писцима (мада се и код њих често слнвају у једно) интерпретације текстова и расправлање de lege ferenda. Друго могуће објашњење за праксу судова било би у томе што и по правилима о солидарно ј одговорыости оштећени може да бира: или накнаду штете за издржавање које je давао покинули родител (у ком случају се положај другог солидарног дужника не мења), или извршење целе обавезе од другог солидарног дужника, у којем случају овај има право да тражи накнаду од штетника за износ којн би у међусобном коначном обрачуну долазио на погинулог, даваоца издржавања. Па како се овде као оштећеник редовно појавлује малолетно лице које своје право на накнаду штете остварује преко законског заступника другог родитела, законски заступник у вршењу права оштећеног бира пут који je

(з) Пресуда Окружног суда у Сре.мској Митровици П 880/65 од 18. јануара 1966. године. Из архиве Окружног суда у Сре.мској Митровици.

(4) Пресуда Врховног суда Србије Гж 55/71. од 10. нове.мбра 1971. године. Из архиве Врховног суда Србије. Y истом смислу можс се навести и пресуда Врховног суда Босые и Херцеговине Гж 1470/66. од 29. маја 1967. године, донета у случају у којем je отац био у радном односу а погинула мајка домаћица, која je за издржавање допрпносыла радом у кући (Збирка судскнх одлука, Књига XII, Свеска 3, одлука бр. 333).