Анали Правног факултета у Београду

34

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

На основу ових докумената могу се прахити дипломатски односи, трговачке везе и разни снорови између Дубровника и наведених земаља. Из неколико докумената види се да je Дубровачка Република имала своје конзулате у арапским земљама северне Африке. Y писму од 25. јуна 1510. вели се да je дубровачким трговцима дозволено да се настањују у луци Александрија. После тога, Дубровник je добио дозволу да оснује свој конзулат у Александрији 1515. године. То се види из писма мамелучког султана Кансуха Ал-Гаурије које je упутио дубровачком кнезу 8. новембра 1515. Ту султан, перед осталог, изјављује да je удоволио молби Дубровачке Републике о оснивању конзулата, поставлању конзула и изједначењу Дубровчана ca Млечанима у свим пословима. На то се односи и Указ наведеног султана од 25. новембра 1515. којим упознаје своје достојанственике и поданике о повластицама које je доделио дубровачком конзулу и дубровачким трговцима. Овим Указом даје им се заиста вера „да их неће снаћи никакво зло, нити да ће бити оштећени ни узнемиравани.” ( 5 ) Из сачуваних арапских докумената Дубровачког архива може се закључити да je и Дубровник имао такође своје конзулате у Алжиру, Триполису и Мароку. Дубровачки конзул у Алжиру помшье се у документима од И —2o. новембра 1721, 18 —27. фебруара 1769. и 25. Maja 3. јуна 1800. године. О Дубровачком конзулу у Триполису говори се у документу од 26. јуна 1790. године. МеВутим, у једном раиијем документу од 7. јуна 1786. године наводи се да je интересе Дубровачке Републике у овој земли заступао холандски конзул. Дубровачка Република je имала свог амбасадора у Мароку. На то упућује докуменат од 26. јуна 1781. године. Но, из наведених докумената не може се закључити када су дубровачки конзулати први пут основани у овим земљама. Највећи број арапских докулгената односи се на трговачке везе које су биле доста развијене и живе. Ту нарочито има полгена о уговорима о превозу муслиманских хаџија из Марока, Алжира, Туниса и Триполиса. Истине се да су Дубровчани најчеститији морепловци, да тачно испуњавају уговоре о превозу, да цене муслиманске хаџије и да им пружају могућност да несметано обављају своје обреде, па су због тога омиљени. У једном документу из 1780. године заиста се вели: „Дубровачка нација лепо поступа са муслиманима на својим лаВама, били они са Истока или са Запада, те да их превозе пажливо, обазриво, предусретљиво и са крајњим поштовањем. .. Они остављају муслиманима место за клањање, а ако они нмају неки посао на лаВи, а настало je време за обредну молитву, они га (посао) не обављају док муслимани не заврше своје клањање. .. Ако je сиромах и путује ка светој божијој кући, али нема пуне возаргше... они га превозе без ичега (= без икаква плаћања)” ( 6 ). Чак се истине као пример за утлед случај дубровачке лађе која je превезла бесплатно 100 сиро-

(5) Б. Коркут, н. д., св. 3, стр. 46. (6) Ф. Бајрактаревић, н. д., стр. 63.