Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

средстава „у циљу да се неко против своје вол>е доведе у несвесно стање или да се онеспособи за отпор" ( 20 ). Y односу на прехњу да ће бити употреблена сила, у првим расправама о изменама и допунама југословенског Кривичног законика, сусрећу се нека мишљења која нису сасвим уверљива и чак се може рећи да су донекле наивна. Сматра се да су услови за озбилну претњу силом испуњени и када се врши „употребом, на пример, дечијим пиштол.ем пли пнштољем који je израђен од дрвета” ( 21 ). Сигурно je да тренутак застрашивања игра значајну улогу и да посада ваздухоплова избегава сваки ризик да би сачувала животе путника, али се не сме заборавити да je већ доста учиььено на обуци и особља у ваздухоплову и посебних пратилаца С 22 ), да су обмане овакве врсте углавном осу Вене на неуспех. Самим тим са н>има не треба рачунати ни код кривичноправних регулисања и објашњавања појмова силе и претгье силом. По одредбама југословенског Законика казне за отмичаре су веома строге. За обо дело, код тежих облика (чл. 272а, ст. 2. КЗ) предвиђена je казна затвора у најдужем могућем трајању, у смислу члана 28, ст. 2. КЗ, који се односи на изузетно тешке случајеве. Шта то значи, можда најбоље може да покаже поређење са стањем у неким другим законодавствима до усвајања Хашке конвенције. Тако, на пример, у Италији je прописана казна лишења слободе од три до двадесет година, у Швајцарској од три до десет година, у Француској од две до пег година, али и новчана казна, у Аргентини од три до петнаест година, у Венецуели до петнаест година, а у Мексику од пет до двадесет година. Смртну казну иди казну лишења слободе од најмање двадесет година прописује једино закон у САД (»Public-Law« 87 —197 од 5. септембра 1961. године, као посебан одељак Federal Aviation Act, Public Law 85 —726 из 1958. године) i 2 3). Јутословенска правосудна пракса није богата што ce тиче поступања са учиниоцима кривичног дела отмице ваздухоплова, нарочито када je у питању њихово издавање. Нека скорија искуства (отмица авиона алжирске компаније за цивилни саобраћај) ипак указује на спремност надлежннх власти Југославије, да у складу ca њеним прописима о нздавању преступника, изаВе у сусрет примљеним захтевима од заинтересованих земаља. Такав став je свакако прихватљив и под претпоставком да наиђе на одговарајуће разумевање осталих чланица међународне заједнице и може да Суде веома користан за остваривање битних цшьева садржаних у Хашкој конвенцији. Наравно, предуслов за то je његово доследно спровођење. Гледано у целини, приликом прописивања кривичног дела отмице ваздухоплова из члана 272а, ст. 1. и 2. КЗ, југословенски законодавац je у свему поступао према решењима датам у Конвенцији, чиме су преузете обавезе сасвим прецизно испуњене.

(20) Б. Личеноски: „Измене и допуне Кривичног законика", „Југословенска рсвија за криминологију и кривично право", бр. 1/1973, стр. 125.

(21) Б. Личеноски: Цкт. дело, стр. 126.

(22) Schreiber, Fischer, Schratzenslallei : »Sprengstoffverbrechen und auschläge auf Flugzeuge«, »Kriminalistik«, Hamburg, 1970, No. 12, s. 585—592.

(23) G. Jacquemin: Цит. дело, pp. 280—281.