Анали Правног факултета у Београду

55

ОШПТИНЕ У СРБИЈИ XIX ВЕКА

а председнику суда у обављању самих избора. Општински суд je састављао бирачке спискове водећи рачуна о висини пореза грађана, као једног од услова за стицање активног и пасивног бирачког права, о чему je издавао потврду (Сваки грађанин je имао право жалбе против решења општинског суда о бирачколг праву окружном суду, а против решења овог суда касационом). Претседниди суда су руководили изборним комиснјама и пазили на ред у току трајања избора. На крају, објављивали су колико je који од кандидата добио гласова, а изабраним посланицима су издавали пуномоћја (уз свој потпис и потпис општинског деловоВе, који je водно записник о току избора). О свим припремним и завршним радњама за избор посланнка састављали су се записници који су морали бити обележени редним бројем и „ушивгни" . Записнике потписује цео изборыи одбор и писар, а ако се иосебно постави захтев и „тројица бирача”. Уколико буде било жалби на изборе ове ће се доставити, са записником изборне скупштхше, „преко полицајне власти и министра унутраппьих Дела народној скупштини”. Улога општинског одбора у избору народних посланика потенщграна je Изменама u допунама овог Изборног закона од 1. фебруара 1877. год. ( 3 ). Према чл. 31. Изборног закона одбор je овлашћен „да прима глас само оног бирача, који je записан у азбучном cnucizy бирача”. МеВутим, у Изменама и допунама се допушта да, ако због садањих околности земље (ратног стања Р. Г.) не би било азбучног списка бирача у Kojoj општини, онда ће одбор примити глас оних бирача за које по своме уверењу зна, да имају право бирања по закону у тој општини". Није тешко претпоставити какве су се могућности отварале при овом законском овлашћењу. Председник одбора je могао поступати или по налогу или по сопственом нахоВеььу, односно, и по свои политичном определ>ен>у при одабирању „бирача”. С обзиром на све значајнију улогу општинских органа на изборима за Народну скупштину постаје и све пресудније за резултате избора чије Be присталице управљати општинама.

После смрти кнеза Михајла Обреновића (1868) унутрашгьа борба за власт се све више заоштрава измеВу неколико трупа полптичара и сада већ најавл>еш!х политичких странака, док je опозиција влади либерала и Намесништва, и у скупштини јачала. Зато, од увоВења „скупштинског система” постаје уобичајена пракса: насилие смењивање непоузданих за владу општинских управа и полицијских службеника, а с тим и редовно мешање владине полиције у изборе. То мешатье je ишло до физичког спречавање присталица опозидије да гласају, односно и до хапшења. У блаже облике спречавања, тј. неиздавања потврда о испуњава!ву услова за гласање, долазило je: лажыо изношење података о порези или, просто,

(з) Исто, бр. 29, стр. 741—743.