Анали Правног факултета у Београду

56

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

цренебрегавање тих података од стране састављача бирачких спискова уколико je то ишло у прилог влади која je спроводила изборе. О злоупотребама власти на изборима, до устава од 1888. год., забележено je и сачувано доста података. Тако се, за једног окружног начелника исхиче (Живојина Блазыавца), да je на изборима од 1874. год. „поделио Смедерево на два непријатељска табора", говорећи да „ко неће Милутина за скупштинара, тај неће књаза Милана” ( 4 ). За исте изборе Ж. Живановић наводи, да су „обележени једном крвавом, до сад у Србији невиђеном жртвом. Павле Грковић, посланик за Горњи Милановац, беше, после извршеног избора, ызазван увече из своје куће и од иепознатог мучког убице из похмрчине из пиштоља на место убијен. Убиство je ca пуно права окарактерисано као политичко и начинило je велику узбуну ...” ( 5 ). Аруги писац наводи да „у једној окружној вароши буде у присуству помоћника начелства наређено, да бирачи на уво казују главном кмету свој глас, кога хоће за посланика. Кмет je примао бележио гласове највише за себе, и он je доиста после проглашен за скупштинара; како je који бирач свој глас дао, уклањао се и одлазио куйи, не уверивши се да ли кмет доиста бележи верно. Један бирач, који je за другог неког кандидата глас дао, сети се и загледа у протокол, кад тамо види, како je кмет и опет себе забележно. Бирач гневно запита, зашто кмет није забележио оно име ко je je казано, него своје сопствено. Кмет се одупре доказујући да je бирач његово кметовље име казао...” ( 6 ). Са организованней стракака ошитине све выше постају попришта политичких борби На изборима од 1883. год. дошло je до таквог заоштравања односа измейу народа и полиције да je „изгледало”, како каже Слободан Јовановић, „да земл>а не стоји пред изборима, него пред грађанским ратом” ( 7 ) (То су они избори, који су претходили Тнмочкој буни, за време којих je влада напредњака масовно хапсила присталице радикала и смешивала општинске управе). За изборе од 1887. год. за Обичну скупштину забележено je, поред осталога, да je, пред изборе, „либерална полиција” „збацивала кметове, хапсила и кажњавала бираче, мешала се у избор повереника” ( 8 ). Избори за Велику скупштину, од 20. новембра 1888 год., вршенн су, исто тако, под притиском „напредњачке полиције”, иако je краљ Милан Обреновић издао прокламацију у којој je „обећао потпуно слободне изборе”. Тако je забележено да су „по свом старом обичају" „избори повереника вршени на неким местима крншом, б!грачки спискови нису били правилни итд.”. На оштре протесте радикала, због таквих постуиака, краљ je био принуйен, да би обезбедио њихову сарадњу на доно-

(4) Будућнпст, 6р. 55, од 26. јуна 1874. г.

(5) Политична историја Србије, I. стр. 294.

(в) Стојан Бошковић: За просвету и слободу. Београд 1887, стр. 77.

О) Влада Милана ОбреновиЬа, 111. стр. 105.

(8) Исто, стр. 395.