Анали Правног факултета у Београду

57

ОПШТИНЕ Y СРБИЈИ XIX ВЕКА

шењу новог устава, да нареди „поништене већ извршених набора”. Образована су посебне странанке комисије, уз сваку изборну јединиду „ради надзора над полицијским властима” (Захваљујући томе од 600 изабраних посланика радикали су добили пет шестина) ( 9 ).

Уставом од 1888. год. уведено je непосредно и тајно гласање, кандидаиионе листе и изборне јединице у оквирима административных округа. Осим тога, предвиђени су поред бирачких одбора, и посебни изборни органы: Аржавни одбор и главна бирачки одбори при свакој изборној јединици. Гласање ce имало обављати куглицама, а уведен je и принцип сразмерног представнигитва у скушптипи (мала су радикали били протип тога, као и против тајног гласања). Законом о избору народных посланигса, од 25. марта 1890. год., који je изгласала радикалска скупштина, применено je нетто шире тумачене уставних одредаба о изборима. Тако су, на инсистирање радикала, чланови породичних задруга добили право гласа без обзира на висину пореза (за них није важила одредба о изборном цензусу тј. плаћање најмане 15 динара непосредне порезе да би се добило бирачко право). Овим се повећавао број гласача у селима, као упориштима радикалске странке. Број посланика, по Уставу, одређивао се према броју „пореских глава”. Радикали су успели да се у Изборни закон унесе да се и „пореске главе" 23 вароши и две сеоске општине које су имале право да засебно бирају посланике укључе у укупан збир пореских глава. Тиме се повећао и укупан збир по окрузима, те и број посланика на које су рачунали радикали. Колико ће посланика који округ бирати одреЬивао je и објављивао Аржавни одбор (као и председнике свих бирачких одбора у цело] земљи). А Аржавни одбор je био заставлен од радикала, тј. председника Државног савета, председника и два потпредседиика последне скупштине ж председника Касационог суда. Да би се избегло да бирачко право добију и лица која нису платила порез тако исто један од услова за стицане тога права уведени су стални бирачки спискови, који су постали и главки доказ о томекоме припада ово политичко право. На подлози бирачких спискова општински судови су издавали једнообразне бирачке карте без којих се није могло гласати (По наредби министра упутрашних дела, карте штампане у Државној штампарији, достављане су општинама пре избора у одреЬеном року, а општински судови су их морали поделити бирачима одмах по приману). Што се тиче састављања кандидатских листа новина по уставу оне су одмах постале монопол три постојеће странке (либералне, напредначке и радикалске) односно нихових главних одбора. Тиме je усмерено и политичко разврставане неопредељених бирача: морали су гласати:

(о) Исто, стр. 466—7.