Анали Правног факултета у Београду

10

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Полазећи од тога, указао бих, више ради подстицаја дебате, на нека питања која мислим да нису довољно дошла до изражаја у Новом Уставу, или која би можда могла да буду боле и адекватније решена. Оно што пада у очи сваком правнику и оном који се бави историјом уставности и текстовима устава, то je да je нови нацрт Устава понудио један сувише обиман текст; сувише има бројних чланова и дугих чланова у уставу. Начелыо сам противан чисто квантитативним анализама и оценама. Али квантитативне анализе могу истаћи и један квалитативан принцип. Устави, за разлику од извесних разрађујућих текстова закона и других прописа, по својој логици, по својој функционалности морају бити кратки, инспиративни, принципијелни текстови. То, наравно, доводи до релативно кратких устава. Наполеон je као војник и аутократ цинички гледао на устав, али je имао потребу за уставом, као и Сталин, ради оправдавања своје владавине. Он je створио формулу да Устав мора бити „кратак и нејасан”. Meђутим, устав треба да буде колико je то могуће јаснији а тиме и краћи. Јасан није устав у том смислу што даје решења за све конкретне ситуације, већ ако омогућава друштву, будућим генерацијама и стваралачким снагама, које се доцније јављају од оних које су живеле кад се доноси устав, да могу да дају и боља конкретнија решења у оквиру одговарајућих принципа. Такав устав дуже живи и спречава чешће мењање уставних текстова и тада je он и јасан. Према томе, може бити да би напор стваралачког правничког духа, могао допринети да се један број дугих чланова стегне, да се неки синтетизују у оквиру принцшшјелних одредаба. При томе би требало да се напусти поступак дескриптивног и парцијалног решавања, прагматистичког формулисања ситуација и то кроз конкретне облике решавања а не путем начела. С тим у вези поставла се формално-правно питагье да ли многе од одредаба у Уставу су уставног или законског карактера. Да ли заиста не би нешто требало оставили законодавству, не зато да законодавац треба да живи и ради, већ зато што то остављање уствари даје к историчност уставу и наду у његову перспективност. Иначе, устав који покушава да све реши, враћа се на концепцију апстрактног рационализма да je устав израз највишег разума, који за сва времена треба да уредн једно друштво и да се оно не може мењати. То je била уставна теорија у почетку XIX века, али она није ни тада била прихваћена. Према томе, вредео би напор да се извесна парцијаша и инструментална решена подигну на ниво уставних принципа; да се одвојн оно што je повремено, прелазно, конкретно од onora што je трајније и општије. Само ово друго улази у Устав. Поред тога, извесне дефиннције морамо учинити, приступачнијим, јаснијим и популарнијим, јер још увек има елемената интелектуа<шзма и стручности, да не кажем, жаргонизма, нарочито економистичког жаргонизма у низу одредаба устава. Настојавање таквог једног колектива као што je Правни факултет да на овом плану нешто учини, значило би допринос правне науке и комуннс-