Анали Правног факултета у Београду

лежност специј алиях управних органа. Поехало je очигледно, самим тим, да ти управни органы врше извесне делатности ко je се битно разликују од делатности осталих управних органа. Наиме, док je за већину управних органа характеристично доношење појединачних аката, којима се на ауторитативан начин решавају конкретны случајеви применом унапред донетих општих норми законодавног порекла, или вршење матер ијалних, принудних радњи, ови органы доносе акте од општедруштвеног значаја. Сврха тих аката није, према томе, да регулишу одређени индивидуални однос, већ да утврде извесне опште правде политичке акције у друштву. Управни орган коме пргшада ова функција, не може се сматрати законодавним органом, јер није генерално овлашћен на доношење општих правних аката највише снаге. С друге стране, није га више могуће ни изједначавати ca осталим управним органима због очигледних разлика у функцијама. Та чшьеница навела je многе писце да укажу на потребу разликовања извршне функције као политичке и уставне од администрације, као техничке и оперативке (Gudno) или владавинске функције (gouvernement); као мотора и административне функције, као трансмисионог организма и точкиће машине (Esmen). Шта више, због све већег значаја владе као органа који врпш ову особену управну власт, један део политичкоуправне доктрине je издвојио, поред законодавне, управне и судске власти, и посебну владавинску власт. Та деоба извршне власти на две подвреге није непозната ни југословенској политнчкоправној доктрннн. Налазећи основ у Уставном закону из 1953. године, наша политичкоправиа доктрина указала je на нужност деобе извршне власти на политичко-извршну и извршну (управну) власт. Политичко-извршна власт, према нашој Доктрины, je облик извршне власти, који се одликује од других облика извесшш обележјима политичке природе. Наиме, она je политичка, јер обухвата одређивање политике извршења односно мере и акције општијег, начелнијег и директггвног значаја. Но, истовремено, она je политичка и у садржинском смыслу, пошто претпоставља већу самосталност, одговарајућу дискреционалиост, па и општију регулативу у утврђивању извршне политике и у старагьу о њеном спровођењу (Борђевић). Та деоба извршне власти прихваћена у политичкоправној доктрины има свој релативни основ у готово свим уставима модерних држава. Наиме, како уставы којн прнхватају поделу власти, тако и уставы који познају јединство власти, поверавају извршну власт посебном органу односно низу органа. На челу тог низа органа налази се орган који ефективно врши управну власт, односно који утврђује општу политику извршења и стара се о њеном спровоВењу. Уједно, тај орган, на посредан или непосредан начин, подноси законодавном органу на усвајање предлоге најважнијих аката. Он се различито организује у појединим државама и налази се у односима веће или мање зависности према законодавном органу. Y системима поделе власти, његова je завнсност мања, док je у систему једннства власти већа. Y посредничком систему, председник je номинални и ефективнн носилац целокупне извршне власти, коме помажу у њеном вршењу одређени функционеры које он поставља и који су одговорни њему за свој рад а не конгресу. Y парламентарном систему, пак, на челу управне власти налазе се шеф државе као номинални носилац управне власти, који влада

138

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА