Анали Правног факултета у Београду

145

НЕКОЛИКО НАПОМЕНА О НАЦРТУ УСТАВА СФРЈ

л,ају, Y основи, произвођаче, одн. врпшоце разних услуга и јавне службе, док друштвено-политичко веће у нас стварно не представља, као у буржоаском парламентаризму, апстрактног грађанииа него потрошача. При томе je сваки произвођач такође и потрошач (иако сваки потрошач није и произвођач). Дакле, и ово веће представља одређену економски тачно одреВену скупнну људи. Полазећи од тога да интереси произвођача и потрошача нису увек у складу, што ce најјасније испољава у питању одређивања цена, долази се до закл>учка да би можда потрошачима, одн. већима која их представљају, требало појачати улогу и дати им надлежност за учешће у решавању и неких економских питања, заједно с већем удруженог рада. Има разлога очекивању да би ce нека таква питања боље решила на тај начин. 111 Једно од најсложенијих питања, a уједио и једну од новина нашег уставног система, чини доношење савезних закона и подзаконских акаха на основу сагласности република и покрајина. Нема потребе доказнвати колики je значај и сложеност овог питања. Покушаћемо само да размотримо како je оно решено Нацртом устава, и то само у погледу закона. Ово решенье карактерише жеља да обезбеди потребну јединственост у решавању оннх питања која у јединственом социјалистичком самоуправном југословенском поретку треба да буду јединствено решена, али и потребну сувереност република и покрајина у њиховом решавању, услед чега она и спадају у њихову искључиву надлежност. Овде постоји низ могућих решења која леже између два крајња прво, решавања на једној конференции република и покрајина с тим да овака од вьих посебно донесе свој сопствени закон, али истоветне, усаглашене садржине и, друто, решаваньа у оквиру скупштине федерације одговарајућом већином гласова (можда већгшом гласова представника сваке републике, одн. покрајине), без учешћа скушптина, република и покрајина. Од више могућих решења између ова два крајња, Нацрт предвиђа сагласност скупштина република и покрајина о предлогу који подноси Друштвеио-политичко веће Скупштиые федерације, после које сагласности исто веће доноси закон. Таено je да je улога овог већа у оваквом решењу значајна, јер оно формулише предлог који републике и покрајнне не могу мењати, већ само прихватити или одбацити, а оно и коначно доноси закон истоветан предлогу ако се републике и покрајине сагласе. Ипак, јасио je да je главна улога у рукама република и порајина и да у суштини оне и доносе закон, док je Друштвено-политичко веће само орган преко кога оне делују. Ово je особито видно у другој фази његовог учешћа, у доиошењу закона после сагласности република и покрајина, где само доношење има чисто формалан карактер, пошто je садржина закона унапред одређена. Чини нам се. стога да би се улога овог већа могла појачати без уштрба у погледу улоге република и покрајина, особито избегавањем чисто формалног поступка доношења закона од стране овог већа после сагласности република и покрајина. Решење би изгледало овако: после обављених консултација с републикама и покрајинама ово веће би доносило закон (уместо да само ставн предлог