Анали Правног факултета у Београду

151

БРИГА О ПОРОДИЦИ Y САМОУПРАВНОМ ДРУШТВУ

игра врло скромну улогу у друштву и да je потребно дати само неколико ,латерналистичких” благонаклоних правила о спремности друштва да joj пружи нек'е видове заштихе и то би било сасвим довољно за њену срећну егзистенцпју у нашем друштву. Постављам питање и покушаћу да дам на њега одговор: да ли je то заиста тако или je то једна од заблуда нашег друштва? Сматрам да je то једна од капиталних заблуда нашег и не само нашег друштва. Изнећу неколико аргумената: а) Разлози историјске природе. До формирања модела радничко-службеничке (демократске) породице, у класном а посебно 4 у капитали стичком друштву, породила je почивала на прйватиим средствима за производњу. Она je била сама себи довољна. Држава ce je стирала само о лицима која су стицајем околности остала ван породице. Зато су и тгрви грађански устави потпуно игнорисали породицу. Тако je било све до првог, а делимично и до другог светског рата. Социјални и правый либерализам у граЬанском друштву сматрао je породицу установом приватног права и није joj поклањао готово никакву пажњу. Када су уочене огромне штете због таквог необјективног третирања радничко-службеничке породице на економском, соцнјалном, демографском, здравственом плану и у многим другим областима, нагло je израстао почев од првог светског рата изузетно велики интерес за породицу који пи до данас није престао. Готово сви грађански устави данас не само прокламују већ и доста детаљно разраћују основна социјална права породице. Судећи по досадашњем развоју социјалне и правне филозофије о породили у социјалистичким земљама, постоје тврђења да оне имају доста неповерљив став према породили као позитивном васпитном чиниоцу, због чега се веома споро разбија стара марксистичка заблуда да je породица недовољно пожељан оквир социјализације детета. Лењинов министар за просвету и културу А. Луначарски, сматрао je да мајке и очеви у васпитању деце чине више штете него користи na je сматрао да децу треба одвојити од родитеља. Слично схватање заступала je велика већиПа ондашњих марксиста. Када je ова заблуда уочена, и у Совјетском Савезу и у свим осталим социјалистичким земљама учшьеи je одлучан заокрет враћања породили. Y свима њима ce прокламује начело да само чврста, снажна породила може успешно да обезбеди био-социјалну репродукцију личности. Међутим посхавља се питање да ли je ово „враћање” породили истовремено и враћање правьик суштинским проблемима породице и друштва? Спреман сам да тврдим да су многа неповерења остала и да су многе заблуде остале. Остављајући по страны степей и облике заблуда у другим социјалистичким земљама, указаћу на неке у нашој земли. б) Неке идеолошке и политичко-правне дилеме о породици у нашем друштву. Сви наши послератни устави начелно се декларишу о друштвеној заштити породице. Према томе, о овом питагьу на уставном плану није било никаквих дилема, мада je душ у пракси доминирала идеја о предности ванпородичне институционалне заштите деце (домови, интернати и др.). Таква одредба постојала je и у породичном праву. Поред овог врло коректног начелног става према породили, сви послератни устави, па и