Анали Правног факултета у Београду

152

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

предложени нацрти, садрже још само декларације о питањима ко ja су потпуно неспорна у марксистичкој идеологнји: (делимична) заштита. брака, заштита деде и лица под старатељством, равноправност брачних другова и родителе у правима према деци, (делимична) равноправност ванбрачне деде, посебна заштита материнства, и то би углавном било све. Треба узгред напоменути да je овај ниво заштите породице даыас достигнут и у капиталистичким земљама, а у пракси у много чему и превазиђен. Оно на чему ja инсистирам јесте да нацрти нису разрешили неке већ традиционалне дилеме у марксистичкој теорији и hhcv дали одговоре на нека суштинска места, значаја и улоге породице у нашем самоуправном друштву. Најважније дилеме биле би: Породица није, јесте односно само je делимична /една од базичних \>станова самоуправног социјалистичког друштва. Према нацртима, a још више прехма постојећој пракси, пре би се рекло да није. Основне установе нашег система су: организација удруженог рада, месна заједница, општина, интересна заједница, итд. Породица je свуда по мало присутна али нигде није обезбедила пуно уважавање своје егзистенције. Да ли je такав став довольно коректан? Породица није, јесте односно само je делимична значајан чинилац у биолошкој и социјалној репродукцијц личности. Песпоразум je у томе щто постоји одсуство било какве научно засноване концепцнје о овОхМ питању. Теоретичари марксизма, и код нас и у свету, су поуе.ъени. Класици марксизма су нагшьали ка много већем уважавању породице. За разрешење ове противуречности ja постављам с.\едећу хипотезу; глобална друштвена репродукција одвија се око два епицентра: ]) другитвено-економског, чији je основни носилац организација удруженог рада и 2) друштвено-биолошког, чији je основни носилац породица. Ако би пошхШ од ове .хипотезе, хможехмо закључити да у уставном систему први игра далеко већу удргу од другог. Зашто? Одговор на ово питање постозља нову дилему: да ли су друштвени односи поводом био-социјалне репродукције личности (раВања, подизања, васпитавьа, образована, бриге о здрав.ъу, о моралннм и психичким компонентама личности, о душевном здрављу, о условима становања, о условима оптималног развоја, о социјализацијн деце и омладине) подједнако значајан или мање значајан чинила if у глобалној друштвеној репродукции? Трећа дилема, а наихме, да je то безначајан чинилац, уопште не долази у обзир. Овом дилемом враћахмо се на централно питање, које je поставлено и у уводу мог излагања: да ли и програмирање социјалног развоја треба да дсбнје потгцпю подједнак значај ca програхмирањехМ еконОхМског развоја? Ако би то чак било теоријски неспорно на неKOxM апстрактно.м плану зак/ъучнван>а, треба учинити очигх\едно.м недовохъно уочену чшьеницу да je читава концепција паанирања социјалног развоја везана за проблем био-социјалне репродукције личности, за њену социјализацију и интериоризацију, дакле, да je окренута прехма људском фактору друштвене репродукције. Одавно je уочена истина да сахма техничка рационализација производње без огромних инвестиција у личност, као субјектпвни фактор прогреса, нема никакву наду на успех. Хтели ми то или не, породица je била и остала у жижи овог другог процеса друштвене репро-