Анали Правног факултета у Београду

153

БРИГА О ПОРОДИЦИ Y САМОУПРАВНОМ ДРУШТВУ

дукдије. Али, наравно не оваква каква je данас. Зашто? Одговор на ово питање покушаћу да дам указујући на неке противуречностн у положају породице у нашем друшхву. в) Неке фундаменталне противуречн.ости у положају породице у нашем друштву. Изложићу само најважније: Ппотивуречност изме.ћу индивидуалистичких и соцщализаторских 'i е.нденција у предбражају породице. Законити преображај породице одвија се у два паралелна правда: дезалиенација личности у оквнру породице, демократизација иородхгчних односа, индивидуализација и персонализација, с једне и истовремено подруштвљење породице, њена интериоризација у сплет друштвених односа, преношење на друштвене институције великох броја функција, које она виде ннје у стању да обавља, с друге охране. Y нашој земљи je врло уочљив диспарихет између првог и другог процеса, у корист првог, а на штету другог. V погледу схрукхурне и садржинске дезинтеграције породице, брачнОг и породичног индивидуализма, слобода и меодговорности, наша земља je међу првпма у Европи. Y погледу подругитвл>ења породичннх функција,- оснивагьа устахгова, служби и сервиса за породицу, децу, материнство, за помоћ домаћинству, ми ćmo међу последними у Европи. На пример, у СР Србији само 2,5% деце запослених родителе користи предшколскё установе за децу. Сличннх примера има безброј и то не треба посебно доказивати. Према томе, очигледно je да су у пуном замаху они процеси који се одвијају спонтано, загсономерно под утицајем индустријализацгце и урбанизације друштва, а да битно заостају они процеси који треба да одражавају свесну субјегстивну акцпју друштва на социјализацији породице и њених функција. На то сам безуспешно указивао и приликом доношења Устава из 1963. и на то указујем и данас. Видећемо нетто касније да у црвом реду уставне директиве могу и треба да одиграју значајну улогу да би се овај диспаритет отклонио. Из ггрве, неминовио произнлази и друга противуречност: самоуправны, социјалистички и подруштвљени карактер одцоса у процесу материјалне производите, у процесу егсономске репродукцще друштва, с једне u претежно приватно-породични карагстер био-социјалне реггродукције личности, с друге стране. Из тога произилази и друга последица која се изражава у друштвеној изолацији породице, у њеној приватизации, у њеном постепеном удаљавању од општих друштвених такова, у њеној гшсивизацији. Није ми уопште сврха да негирам дубохсо хумана уставна начела о солидарности и узајамности који морају доћи до изражаја и у овој области, али, на жалост, они овде нису дохнли до израисаја. Чак и импозантна слика о каналима друштвене солидарности, почев од средстава заједничке потрошње организација удруженог рада, преко дечјег додатхса и непосредие дечје заштите, до интересних заједница на огаптинском, меЬуопштинском и републнчком нивоу, нису успели да значајније измене фактичко статье. Разлог je врло прост; у друштвеној политици ми породици прилазимо „одозго” и фрагментарно, секторски, са позиција омеђених ресорскнх политика, а не „одоздо”, са стаиовишта еаме породице као целине односа и потреба. Ми уопште немамо глобалну друштвену политику према породици; она je увек Само фрагмент у безбројним хсрупним и ситним полити-