Анали Правног факултета у Београду

154

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

кама. Ако ми je допуштено да кажем да je на моје инсистирање у документ ЦК Сронје и Савеза синдиката Србнје о социјалној политици, унет као један од приоритетних задатака: израда дугорочне концепције друшхвене бриге о породили. Зато je нормално моје инсистирање да и нацрти устава обрате већу пажњу овом питању. Из приватно-власничког характера материјалне основе породице, пронзилази и противуречност о постојању два канала репродукције социјалистичких друштвених односа: а) у области друштвено-економских односа ван породице примењује се социјалистички принцип „награде према раду ; б) у области породичних односа, због недовољне примене начела солидарности и узајамности, важи непризнати али у пракси постојећи принцип да материјални и друштвени полоохај породице одрећује судбину њених чланова, а нарочито деце и омладине. Извесна друштвена диферениијација породила je нужна у прелазном периоду, али уз примену два коректива: први, да деца не смеју да деле у потпуности судбине своје породице и други, да социјалистичко друштво има императивну обавезу у спречавању тенденције да породица постаке канал за преношење друштвених разлика, друштвеног богатства, друштвене моћи и прпвилегија и не сме служити као средство за самообнављање друштвених слојева. А ова тенденција je у знатној мери изражена у нашем друштву. Узмимо само податке о школовању деце из радничких и сељачкнх породила. О то.ме нацрти , устава садрже неколико расутих директива општег характера, али не у вези са могућнм породичним привилегијама. Само ово питање представља огромно подручје за социолошке и правне анализе, али се на њему нећу задржавати. Последња противуречносх на коју желим да укажем, мада уопште није последња по значају и мада се са њом ни издалека не нсцрпљује листа проблема, јесте узрочно-последична веза измеЬу проиеса приватизације породице и њене друштвене изолације, с једне и знанајног пораста породичне и друштвене патологије, с друге стране. Значај и опасност од ове појаве још нису довољно уочени. Навешћу само неколико вољно систематизованих података: забршвавајуће заостајање породичне и ванпородичне еманципације жене, тежак положај и многа нерешена питана мигрантских породила, велике разлике у наталитету између имућнијих (интелектуалаца) и сиромашнијих (радника и сељака), према прlшцищк je виши стандард и втшге образовање деце je све мање; исти принцип вреди и за богатије и сиромашније регионе; затнм, висок проленат „растурених” породхща, константно висок проценат разведенйх бракова, висок ванбрачни наталитет, пораст броја „напуштене” деце нарочито из мигрантских породица, пораст социјално незбринутих самохраних мајки са децом, пораст остарелих незбринутих лица због демографског старења становншптва и због апсолутног и релативног осиромашења старик људи; медовољно успешно решено гаттање законске алиментације, нарочито у корист деце и остарешlх родитеља; пораст васшlтне запуштености и летничке делинквенције; пораст психо-соматских и нервних обољења, нарочито код жена и деце (свака трећа жена односно дете je у лакшој формн психосоматски тангирано, а сваки шести у јачој форми), висок проценат