Анали Правног факултета у Београду

Управе из тих функција je до Амандмана 15. и постојало извесно веровање у пракси и теорији да директор није само извршни орган, него да преко ових конкретннх надлежности остварује и управљачку функцију. Друго, директор je сматран извршним органом радничког савета као органа управљања. Y оквиру те функције се јако истицало да њега именује радннчки савет на предлог комисије самог радничког савета, да га исти орган и по предлогу исте комисије разрешава дужности, евентуално и пре истека мандата, као што се и низом конкретних послова директора желело да покаже да je он у тесној зависности од радничког савета, а донекле и од извршног одбора. Трећа функција, у основы највише правна, и јесте његова функција заступања. Директор je био законски заступник, односно онај који je унапред a priori био одређен за заступника, без потребе да се то у радној организацији нормативно потврди, као човек који делује у име и за рачун радне организације. Он je, као што, знамо, заюъучивао уговоре о промету покретних и непокретних ствари, с тим што je за промет непокретне стварн, пре свега за основна средства, постојао низ ограничења, најчешће познат под именем обавезе добијања претходне или накнадне сагласности радничког савета на основу које би директор могао да обавезује своју организацију. Појавио се ту и један проблем о коме je теорија дуто дискутовала. Реч je о томе да ли важе уговори које директор закључи без оваквих претходних или накнадних одобрења. Ту се теорија није слагала ca праксом, пошто je замерзла законодавству, да je непотребно у потпуности изједначило савесна и несавесна трећа лица и такве уговоре у сваком случају учинило пуноважним, без обзира да ли je директор у ситуацији да стварно накладно добије сагласност радничког савета. За утеху je остајала формулација у Закону да се против несавесног директора може увек да покрене дисциплински поступак или поступак за разрешена од дужности, као и да подигне тужба за накнаду штете, мада треба отворено рећи да су били ретки случајеви одговорности директора због оваквих поступака или штете, коју су уговорима наносили у праксн. Y оквиру функдије законског заступника, спада и могућност директора да даје пуномоћство људима унутар предузећа и физичким и правним лицша ван предузећа. Најзад, ту je била и прокура, једна, по мом мишљењу, лепа институција, тзв. законског пуномоћја чију садржину закон унапред одређује, а за коју иницијативу даје директор. На жалост, у највећем броју случајева прокура je остала мртво слово на папиру, које je из закона преписивано, а затим наставило да живи у статутима радних организација. Последња функција директора, врло интересантна за однос друштва и привреде, јесте његова функција чувања законитости. Као што знамо, до сада па и убудуће, директор je човек који брине о томе да ли je неки акт, који се донесе у радној организации, у сагласности са законима и општим актима, с тим што се из овога изузимају они акти који се доносе у управном поступку или појединачни акти за Koje je надлежан суд. Ова функција, као и она прва у вези са руковођењем, била je доста дискутована и оспоравана, jep je изгледало мало нелогично да онај којп

19

ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ ДИРЕКТОРА OYP-a