Анали Правног факултета у Београду

60

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

je друштвени капитал који ce y њима концентрише измакао непосредној контроли и управљању од стране радних људи који су га створили и чији je он у ствари отуЬени део вишка рада. То je отуЬена сфера друштвене репродукдије, где не постоји демократска контрола располагања средствима нити je употреба тих средстава подређена интересима радног човека. И даље постоји тзв. монополска концентрација у осигуравајућим заводима (шхо се догодило и у банкама и у трговини), која je довела до стварања центара финансијске моћи. Отуда су поставлена веома јасни захтеви да се изврши коренита промена друштвено-економских односа у осигурању на следећим принципима. Прво, и поред тога што им овај капитал не припада власнички (у том моменту када je оцена дата, та je оцена једино и морала бити дата), радни људи који су створили тај капитал, који су стварни његови економски носиоци, треба да имају искључиво право управљања и контроле над тьим. Аруго, треба прићи укидању анонимног капитала у осигуравајгћгш организацијама и онемогућити задржавање тзв. капитал/односа, тј. сопственичког права на трајно извлачење дохотка из организације у коју je неко уложио своја средства. И најзад, на трећем месту, треба онемогућити трајно и неоправдано преливање средстава из једне у другу грану оснгурања, по правилу из суфицитарних у дефицитарне, а нарочито из друштвеног у приватни сектор. Саовим je разумлзиво да, ако се хтело да се ови захтеви остваре, да се спроведу у дело, онда je то значило да je морало доћи до коренитих промена, не само у економском, него и у нравном положају три основне категорије лица, која постоје у односу осигурања. То су оснивачи завода, осигураници и радни колектнв осигуравајућег завода. Од времена када je дата ова политичка оцена, па до овог текста који je сада пред нама, није прошло много времена, али су се догодиле огромне и суштинске промене у односима осигурања. Прзо оживотворење ових захтева донео je уставни Амандман XXII у својој тачки 8; истина, та тачка сама по себи више je указала на принцип промене постојећих односа, него што je дала нека конкретна решегьа. Али она и није могла бити посматрана изоловаиа, сама за себе, него je морала бити посматрана у склону са осталим решењима која су уставни амандмани од 1971. године допели. Ево основног принципа који je донела тачка 8, Амандмана XXII: „Право на управљање и расподелу средстава у оснгуравајућим организацијама имају они који су их и удружили”. При томе je амандман упутио на положај лица која удружују средства у банкама, па je рекао да лица која удружују средства у осигурава јућим заводима „у начелу имају исти положај као они који удружују средства у банкама.” Упоређење није било баш најсрећније, и касније се показало да je у практичној примени оно довело до извесних тешкоћа. Но принвдш je морао бити посматран у заједници са још неким основним начелима амандмана од 1971. године, а нарочито у складу са захтевом за оснпвање основних opra-