Анали Правног факултета у Београду

41

ДРУШТВЕНИ ПЛАНОВИ ПРЕМА НАЦРТУ УСТАВА СРС И СФРЈ

вжа с проценама о општедруштвеиим потребама и могућностима развоја за посматрани период. Обе компоненте су подједнако значајне. Јер, колико прва својим присуством обезбеВује реалност и стварну друштвену подршку будућем плану, толико друга спречава да се друштвени интерес сведе на механичку средину посебних и појединачних, или, што je join горе, да се неки посебан интерес наметне као општедруштвени. Четврто, сучељавање појединачних, посебних и општих интереса, и на нима заснованих одговарајућих планова, које и чини есенцију сусретног планирања, мора се обезбедити у поступку доношена планова, док су сви, као пројекције развоја, предмет разматрана и друштвене оцене. На основу сагласности која се у том поступку постигне, сваки од субјеката планирања, коршујући у већој или мањој мери првобитну пројекдију, самостално доноси свој план и сноси одговорност за иегову реализацију, пред сопственим радним људима и пред читавом друштвеном заједницом. Пето, на основу овако утврВених планова предузимају се мере економске политике, које морају бнти у складу с нима. Динамичност савремених услова, при томе, често захтева ефхпсасне и брзе економске мере, те надлежни органи, у складу с тим, морају имати нзвестан маневарски простор. При свем том, међутим, план се не може игнорисати, он мора обавезивати пре света онога који га je донео. Y том смислу свако битно одступање од усвојених планова друштвено-политичких заједница може се допустит тек пошто прође кроз описани поступай доношена самих планова. Без тог елемента, то јест без обавезности плана за орган који га je донео, план не може имати никакав ауторитет нити вршити било какав утицај на привредна кретана. А то je, на жалост, с нашим планиранем случај већ више година. Да ли je овакав характер планирана, нарочито друштвених планова, дошао до изражаја у Нацрту устава СР Србије (чл. 59—60) односно Нацрту устава СФРЈ, чији се чланови 57 —58, сем незнатних редакцијских разлика, готово у целшш поклапају с нима? Пако je у нацртима устава планирану дато релативно мало места, мој je утисак да јесте и да уставна решена у том погледу заслужују подршку. Ипак, чини се да систем о којем je реч није доведен до краја, односно да није оформлэен у мери која je неопходна да би могао бити оперативан и ефикасан. Пако се оно што ћу на крају предложит практично своди на једну реченицу, за нено прихватане или одбијане потребно je погледати главне одредбе оба наведена члана. Ст. 1, чл. 59. Нацрта устава СР Србије (57. Нацрта устава СФРЈ пошто су бројеви чланова овог Нацрта само за два мани од Нацрта републичког на них се даље нећемо ни позивати) предвиђа да се усклађиване односа у друштвеној репродукцији и усмераване развоја остварује планиранем на самоуправној основи. Мислим да je као начелна одредба то у реду. Ст. 2. предвиђа да се планиране и програмиране рада и развоја у основним организацијама удруженог рада удруженим у различите облике организација удруженог рада остварује у односима веза, међузависности и сарадне који произлазе из удруживана рада и средства, сагласно самоуправним споразумима, што je такође на месту. Ст. 3. предвиђа усклађиване планова и програма рада и развоја измеЬу основ-